Priča iz knjige „Priroda deci pripoveda“
Poglavlje: Kruženje vode u prirodi

Visoko na nebu, u jednom belom, velikom pufnastom oblaku, kišne kapljice su nestrpljivo isčekivale da se nešto dogodi. Dosadilo im je neprestalno muvanje tamo-ovamo. Osećale su u svom sve vodenastijem telu, da će im se želja uskoro ispuniti. Svaka kišna kapljica koja drži do sebe mašta da doživi veliku oluju. „Pljusak, grmljavina, vetar, to je ono što mi treba,“ sanjarila je kišna kapljica Milica. Ona je bila najmanja kapljica u oblaku. Nikada još nije učestvovala u pljusku.
Kada je nebo osvetlila munja i začula se tutnjava, kapljice su se skupile da održe veliki sastanak.
(neka deca pomoću zvučnih efekata dočaraju tutnjavu gromova, hučanje vetra. Pomoću baterijske lampe prikažite munje)
Na sastanku je trebalo da se dogovore gde će koja pasti kada stignu do zemlje. Pravo da prve biraju imale su najveće kapljice. Najmanje su bile poslednje u redu da odlučuju o tako važnom, vlažnom pitanju.
Najveća kapljica od svih kapljica, bio je kapljičak Bucko. Bucko je bio pravi vragolan. Pun vodene snage.
„Ja ću da pljusnem,“ važno je progovorio Bucko malo razmaknuvši oblak da bi svi dobro videli, „na nos onoga čoveka što sedi na klupi i čita novine. Ha-ha, kako će se samo iznenaditi i uplašiti. Obožavam kada nekoga uplašim. Bu!“ povikao je Bucko i hrabro iskočio iz oblaka u nevreme.
Pljusnuo je pravo na čovekov nos, rasprštio se, slio u mlazu niz čovekovo lice i pokvasio novine. Novine su se natopile vodom, slova su se razlila i nije ništa više moglo da se pročita. Novine su bile uništene.
„Jeeee!“ povikale su druge kapljice u oblaku. „Baci kosku!“
„Sada je na mene red,“ povikala je Ružica, sledeća po veličini. Ružica je uvek volela da pravi neslane šale. Nekako nedosoljene. Ako me razumete.
„Pogledajte onu devojku,“ sve kapljice su gvirile kroz oblak, „kako je samo važna i doterana. Sigurno je krenula na sastanak sa momkom. Pomrsiću joj konce,“ kikotala se Ružica. „Sleteću joj pravo u oči i razmazaću joj šminku.“ Ružica je iskočila kroz pukotinu na oblaku i ustremila se na devojku. Aterirala je pravo na devojčine trepavice. Voda je otopila maskaru i crna boja se razlila po devojčinim obrazima, a malo i po beloj košulji.
„Jeeeee!“ ushićeno su povikale kapljice. „Baci kosku!“
(improvizujte sastanak. Pokušajte u ulozi oblaka da ukažete kapljicama-deci na ružno ponašanje)
Jedna po jedna, najveće kapljice su iskakale iz oblaka takmičeći se u šteti koju će da naprave. Pljuskale su na upravo oprane prozore, na sveže izfrizirane lokne, na kuce i mace, na decu u parku.
Uskoro su ostale samo najmanje kapljice u oblaku. Pošto su bile male, napravile su grupe. Grupa vodeni cvet, vodena lopta, grupa kišnica, grupa mlaznica…Uhvatile su se za ruke.
Prva grupa je skočila pravo u košnicu sa pčelama. Med se razlio na sve strane. Jadne pčele pokušavale su da spasu saće, ali nisu mogle. Morale su da odlete i sakriju se ispod drveta. Sav njihov trud i rad bio je uništen.
(zaustavite priču. Diskutujte kako su se pčele osećale. Odglumite let pčela)
„Sletećemo na peščani zamak u peščaniku one dece u vrtiću. Sigurno su ga pravila ceo dan,“ odlučila je sledeća grupa kapljica. Kada su se obrušile, zamak se srušio i pretvorio u blato. Deca su se rasplakala.
„Jeeeeee! Blato! Blato! Blato! U horu su zapevale kapljice. „Baci kosku!“
(zaustavite priču. Diskutujte kako su se se deca osećala. Odglumite)
Kapljice su uživale u neredu koje su ostavljale za sobom. Sve, osim jedne najmanje grupe. One nisu želele da rade loše stvari.
Milica je bila vođa grupe „Mlaznice“. Obratila se ostalima: „Hajde da napravimo nešto lepo. Potražimo dole nekoga kome je kiša potrebna. Ko želi kišu. Da nas zapamte po dobom delu.“ Ostale kapljice iz grupe su se složile. Pažljivo su posmatrale.
Videle su dečaka sa velikim kornetom od pet kugli sladoleda. Njemu kiša nije bila potrebna. Jedna porodica je uživala u pikniku. Raspalili su roštilj, deca su igrala badminton.
„Ne, ni oni se sigurno neće obradovati kiši, pogledajte bolje, mora da nas neko treba.“
Na hipodrumu se održavala trka konja. „Ne nikako, kiša pretvara prašinu u blato i konji mogu da se povrede,“ zaključile su kapljice.
Tada su ugledale mali cvet. Bio je jarko žute boje, ali je počeo da se suši na krajevima. Već je opustio glavicu.
„Milice pogledaj,“ povikala je Đurđica, „onom cvetu bi prijala kiša, da ga osveži.“
Kapljice su se složile. Milica je povikala: „Krećemo!“
Lagano i nežno spustile su se na cvet. Da ga ne polome. Cvet se ponosno uspravio. Bio je žedan. U jednom dahu je popio sve kapljice.
„Hvala vam kapljice, spasile ste mi život. Zamalo nisam uvenuo.“
Kapljice su bile srećne. Učinile su dobro delo.
Uskoro je oluja posustala. Kiša je prestala da pada. Sunce se pojavilo i zagrejalo zemlju.
Jedna po jedna kapljica je isparavala i vinula se ponovo ka nebu. Odlučile su da naprave novi oblak, gde neće biti dozvoljem pristup zlim kapljicama. Svaki sledeći put padaće samo tamo gde kišu žele, gde je potrebna.

Pričaonica-igraonica

Neka deca dočaraju oluju – gradacija zvukova od najtišeg (početak) do najjačeg (sredina) i opet do najtišeg (kraj) Možete ih podeliti u grupe: kiša, vetar, gromovi

Mala dramska radnja:

Razgovaramo jezikom vodenih kapljica
Po dva deteta, u paru, razgovaraju koristeći onomatopeju kapljica.
Tema: susret dve kapljice
Zamislimo da smo kiša.

Možemo da padamo na puno načina.
Padamo kao:
• prolećna kiša koja budi prirodu iz zimskog sna
• letnja, osvežavajuća kiša
• hladna jesenja kiša
• kao veliki pljusak
• sipimo
• kao grmljavina, oluja i provala oblaka
• kao grad
• padamo na cvet, mekano se kotrljajući
• padamo na kamen-rasprskujući se
• padamo u baru
• padamo na krov kuće, klizeći nadole…