Crvenkapa
portabl bajka za portabl svest
za lutkara dva i lutaka šest
LICA:
CRVENKAPA
MAMA
BAKA
LOVAC
GAVRAN
VUK
N a p o m e n a
SVE ULOGE IGRAJU (VODE LUTKE) DVOJICA GLUMACA-ANIMATORA
Scena na kojoj će zaigrati lutke je u obliku velikog panja koji se po potrebi okreće oko svoje ose. Pojavljuju se Animator I i Animator II. Dok nas uvode u priču jure se oko panja, igraju uz muziku, sviraju i šmiraju, sapliću se i raspliću…
ANIMATOR I: Poštovani vrli publikume!
ANIMATOR II: Ko zna znanje taj bogme i znade,
ANIMATOR I: Ko ima taj zdravo i imade
ANIMATOR II: A ko ume – dosta je što ume:
ANIMATOR I i ANIMATOR II: Dobro nam došli na praznik glume!
Kroz muzičku igru polako nameštaju scenu.
ANIMATOR I: I neka vas ne plaše
Sve dosetke naše!
ANIMATOR II: Jerbo mi smo ovde samo
Da najbolje što znamo
ANIMATOR I: Crvenkapu ispričamo.
ANIMATOR II: Ispričamo?!
ANIMATOR I ANIMATOR II: Ispevamo, odigramo, odšmiramo, tu i tamo odsviramo!
Animatori sviraju tuš.
ANIMATOR I: Elem, bila jednom jedna šuma.
ANIMATOR II: Nije gluma – prava šuma!
Na sceni, iz panja «niče» šuma.
ANIMATOR II: Kakva šuma?
ANIMATOR I: Strašna šuma!
ANIMATOR II: Stribor šuma u sred dana…
ANIMATOR I: Mrklim mrakom obasjana!
Drveće huči, šumi, povija se prema publici.
ANIMATOR II: Elem, đelem, podno šume jedna kuća bila!
ANIMATOR I: Podno šume bila jedna kuća!
ANIMATOR II: Kakva kuća?
ANIMATOR I: Strašna kuća!
ANIMATOR II: Strašna kuća?!
ANIMATOR I: Od blata i pruća!
ANIMATOR II: Opet nisi naučio tekst! Kuća od blata i pruća je iz priče o tri praseta! Mi sad izvodimo – šta?
ANIMATOR I: Mi sad izvodimo… izvodimo… znam! Mi sad izvodimo kerefeke!
Animator II se nemoćno uhvati za glavu.
ANIMATOR II: Mi sad izvodimo bajku o Crvenkapi i njenoj baki i…
ANIMATOR I: Znam! Setio sam se! Bila je kuća kamena i drvena, krova vrlo crvena!
ANIMATOR II: Bravo, bravo! Ko je živeo u toj kući?
ANIMATOR I: Odgovor znade luda svaka – u toj je kući živela baka!
Vođena rukom Animatora I pojavi se baka. Peva song o starosti. Animator II se opet uhvati za glavu.
BAKA: Tako je! Živela baka!
Baka zapeva song.
BAKA: Da starost nije laka
Znade baka svaka,
O, dal’ je greška teška
Što znadem to i ja!
U životu dosta
Toga ja sam htela
Od svega mi osta
Samo glava bela!
Nekad bejah silno
I važna i bitna
A sad imam samo
Zadovoljstva sitna!
Zagrize kolač.
BAKA: O, dal’ carske svite
Jedu takve pite?
Tulumbe, baklave,
Doći će mi glave!
Al’ za to ne hajem
Niti paru dajem
Moja duša plače
Jer voli kolače!
Kraj songa.
BAKA: More, kad će već jednom ta Crvenkapa da stigne s moćnim šnitom, šnitom voćnim, šnitom moćnim, voćnim šnitom sve sa cveća kitom! Toliko sam gladna da mi prosto dođe da progutam nekog vuka pa da ne bude ništa od ove priče!
Animator II «prodrma» Animatora I.
ANIMATOR II: Dosta! U pamet se! Stani! Gde si video da bake jedu vukove i gde si video da priča o Crvenkapi počinje od bake? Pa ona se pojavljuje tek u drugom delu.
Animator I hitro «skloni» Baku.
ANIMATOR I: Dobro, dobro, nemoj odmah da se ljutiš. Zemlja je ionako okrugla.
ANIMATOR II: Šta hoćeš da kažeš?
ANIMATOR I: Pomozi mi da okrenem šumu.
Okreću panj sa šumom. Pojavi se druga kuća.
ANIMATOR I: Eto! Svejedno je s koje strane ćeš početi priču kad je, gledano iz moga ugla, i šuma okrugla!
ANIMATOR II: S jedne strane brda bila je Crvenkapina kuća a sa druge je živela njena baka. Crvenkapina kuća bejaše…
Animator I zasvira i zapeva. Pridruži mu se i Animator II.
ANIMATOR I: Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila drvena,
ANIMATOR II: Drvena, drvena, drvena,
Drvena je bila crvena,
ANIMATOR I: Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila drvena,
ANIMATOR II: Drvena, drvena, drvena,
Drvena je bila crvena,
ANIMATOR I: Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila drvena,
ANIMATOR II: Drvena, drvena, drvena,
Drvena je bila crvena…
ANIMATOR I: Dosta više! Predstava kreće!
ANIMATOR II: A možda i neće! Još nismo završili pesmu! Nastavi da peva. Drvena, drvena, drvena,
Drvena je bila crvena…
Vođena rukom Animatora I pojavi se Crvenkapa.
CRVENKAPA: Ne mogu više da vas slušam. Naučite već jednom tekst!
Zapeva.
Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila kapica,
Što sam je po šumi nosila,
Crvena, crvena, crvena,
Crvenom se ja ponosila!
ANIMATOR II: Crvenkapa! Al’ nije sve u Crvenkapi –
Nešto je i u mami!
ANIMATOR I: MMmmm u mami?!
U rukama Animatora II pojavi se mama.
MAMA: Crvenkapina ja sam mama,
Podno šume živim sama,
ANIMATOR I: A tata? A tata?
MAMA: Ovo znajte nije šala
Jer dok beše sasvim mala
Otišao njen je tata
Da po svetu zjale hvata,
S kalašturom nekom ode,
zaplovi u bračne vode!
Da ublaži moje muke
Naš’o mi se lovac s ruke.
Proviri Lovac.
LOVAC: Da ublaži njene muke
Našo joj se lovac s ruke.
Ja sam lovac, mlađan lovac,
Koji silno voli novac!
Vučja koža košta štošta,
zaradiću para,
Da vukova bude jošta
Priroda se stara!
A štos’ mene znajte tiče
Podkraj ove priče
Njihovo će brojno stanje
Biti jedan manje!
ANIMATOR I: Da li mu verujete? Da li stvarno mislite da je lovac tek malo para radi za vučjim tragom cipele derao?
ANIMATOR II: Druga je njega gonila muka da lovi strašnog, surovog vuka!
ANIMATOR I: Srca svog žudnje skriv’o je mnoge
Od belog sveta, k’o zmija noge!
ANIMATOR II: U Crvenkapinu mamu on beše zaljubljen silno!
ANIMATOR I: A nju je selo slušalo celo kako lovcu uplašena kuka:
Pojave se Mama i Lovac.
MAMA: Kad ćeš već jednom da uloviš vuka! I ti si mi neki lovac!
ANIMATOR I: Ali lovcu krhkom biću u se sumnja nije strana pa bi viđen kako plače u sred srede belog dana.
LOVAC: Avaj, ja ne znadem kako
Ali njega nije
Uloviti lako.
Sto put’ sam ga gađ’o
– Sto put’ promašiv’o.
Sto put’ mi je, znajte,
Zdravo živo krivo!
ANIMATOR II: Dosta! Stani!
ANIMATOR I: Šta sad ne valja!
ANIMATOR I: Pogrešno si u priču uveo Lovca.
ANIMATOR I: Kako pogrešno? Jel’ zaljubljen u mamu? Da se ne lažemo jeste i to do ušiju! Jel’ još nije ulovio vuka? Zašto da se krije, nije! I šta sad tu ne valja?
ANIMATOR II: Ne sme da plače i kuka što ne može da ulovi vuka, jerbo to je zanj’ga bruka! Ljubav prema Mami mora da ga mami da bude hrabar, da bude jak, o pukni puško – da bude muško!
LOVAC: Tako je! Ja sam muškarac a ne neka strina!
Zapeva song.
LOVAC: U oružju svetlom mome
Nek ne bude kvara
Uloviću ljutog zvera
što po šumi hara!
Vučja koža košta štošta,
zaradiću para,
Da vukova bude jošta
Priroda se stara!
A štos’ mene znajte tiče
Podkraj ove priče
Njihovo će brojno stanje
Biti jedan manje!
MAMA: To! Tako te volim! Kad si hrabar, kad si vešt, kada ti je korak nečujan i lak, kada sve nas štitiš tako moćan, jak!
LOVAC: Uh što voliiim kad me hvaliiii! Odmah želju dobijem da skuvam paprikaš od divljači razne, pa na ručak da je pozovem!
MAMA: Da li ja to dobro čujem – ti vešto predlažeš nešto?
LOVAC: Pa još flaša fina francuskoga vina! Pa muzika sa šumskog radija, ples, (zapleše sa mamom) štango, štango šumatino!
MAMA: Juh! Ponašaj se fino!
LOVAC: U naumu tome sad me ništa sprečit’ neće! Pa zamisli samo: romantika i sveće!
MAMA: Nemoj da ti bude zdravo živo krivo, al’ pesnički sad ti nedostaje nivo!
LOVAC: Da poetske ne bih isprobav’o moći, Šekspir će pomoći!
Lovac iz lovačke torbe izvadi knjigu Šekspirovih soneta.
LOVAC: Omnia mea mekum porto, o dražesna gospo!
Lovac otvori knjigu. Počne da recituje.
LOVAC: Oko i srce čine divne spone
I jedno drugo rad usluge ima;
Kad su mi oči tvom pogledu sklone
I kad se srce guši uzdasima,
Tad mi se oči tvojom slikom hrane
I na gozbu srce se poziva!
Lovac klekne pred Mamu.
MAMA: O, dal’ si lovac il’ prevejan lisac! Šta da radim? Ne mogu da odolim, romantiku volim! Crvenkapooo! Gde si, kćeri!
CRVENKAPA: Stižem mama!
MAMA: A da odeš kćeri, milo moje mače, da odneseš baki ruže i kolače!
CRVENKAPA: (Za sebe.) Poštovana publiko, nešto ću vam reći: stihova će reka sad slutim poteći. Poetsko veče uz zečetinu na stolu i Lovcem za stolom!
LOVAC: Uz to ide i paprikaš pride!
CRVENKAPA: (Mami.) Puštaš me da idem sama?
MAMA: Pod uslovom jednim – da kroz šumu samo putem hodiš i nigde da ne skrećeš. Dal’ sam jasna bila?
CRVENKAPA: Jesi, majko moja mila! Radost moja ne mož’ biti veća – videt’ baku to je za me sreća!
LOVAC: Prenesi joj mala, i moje pozdrave! Reci da je i ja za junačko zdravlje pitam!
CRVENKAPA: Daj mi korpu, daj mi cveće, smesta hitam!
Crvenkapa odjuri. Naglo se vrati.
CRVENKAPA: (Publici poverljivo.) Šta ću sve sama da radim po šumi, iju, juh!
Crvenkapa ode. Ovog puta definitivno.
LOVAC: Ode.
MAMA: Ode.
LOVAC: Pa šta čekamo!
Lovac uhvati Mamu oko struka. Zaplešu tango.
LOVAC: Ta ri ra ri ra ra ta ta ta…
MAMA: Prestani! Stani kad kažem!
LOVAC: Pa šta je sad?
MAMA: Šta ako joj se nešto u šumi dogodi? Olako joj dopustih da sama na tako dalek put ide.
LOVAC: U oku se tvojem strah i suze vide. Ali lovac skriven adut ima! Gavroo! Ptičurino, Gavrooo!
GAVRAN: Evo stižem, kud si navrooo, kraaa!
LOVAC: Ded, Gavro za Crvenkapom u šumu poteci, pa nam smesta reci…
GAVRAN: Kra! Reka teče a ja letim!
LOVAC: Dobro, de, ne gnjavi! Poteci, poleti pa nam javi… Ako s puta skrene smesta dođi, obavesti mene!
GAVRAN: A sirrrac! Ja ne videh davno sirrac beo!
LOVAC: Čekaće te kotur ceo!
GAVRAN: Ako li je tako, nešto ću ti reći – za beo ću sirac leteti i teći! Krrraaaaaa!
Gavran odleti.
LOVAC: Eto, mesta strahu nema! Gavra će nas o svemu obavestiti. A ja ću se pred tobom onesvestiti! Ta ri ra ri ra ra ta ta ta…
MAMA: Danas više no što su i juče reči tvoje zavodljivo zvuče! Ta ri ra ri ra ra ta ta ta…
Zaplešu tango. Otplešu sa scene. Pojavljuju se animatori.
ANIMATOR I: I dok Lovac s Mamom malo pleše malo ručak peče naša priča dalje teče! Nastavljamo svoju glumu – selimo se sad u šumu!
ANIMATOR I: Neću u šumu! U šumi je mrak! Gde si video da se glumi u šumi! U šumi je hladno, u šumi je muk, u šumi je gadno, u šumi vreba… Vuuuuk!
ANIMATOR I: Vuuk? Obaveštavam gledaoce naše da ne volim ni ja kad me bajke plaše. Noge mi se tresu!
ANIMATOR II: Pa ko će onda da nastavi priču!
ANIMATOR I: Hteli ne hteli, što u global, a što u detalje moraćemo i brže i dalje! Hrabrost skupi, prijatelju glupi, pa napred put šume!
ANIMATOR II: Avaaaj!
ANIMATOR I: Dok se mi raspravljamo priča će se završiti cela. Moramo smesta dalje za Crvenkapom. Da prođemo i mi puteve mnoge kud su je njene vodile noge! Da vidimo dokle je stigla.
ANIMATOR II: Dokle? Pa već je bila duboko u šumi, a u šumi ko u šumi beše puno cveća, kud će za nju sreća veća!
Crvenkapa u sred šume bere cveće.
CRVENKAPA: Bela rada, visibaba, ljubičica pa još na papratovom listu sveže aranžirano. Al’ će baka da se obraduje. A da ne zakasnim. Ah, ne hajem za vreme! Jerbo silno voli moja mama da sa lovcem ruča sama. Sigurno će oni hteti da se što duže zadržim. Ma sumnje nema! E pa kad je tako ne moram baš pravo putem, mogu malo i da vrdnem, mogu i da uberem neku šumsku jagodicu, mogu od cveta do cveta pa širom sveta, moguuu, uuuuu, šta ja sve moguuuuu, samo kad se malo oslobooodiiim!
Zapeva song.
CRVENKAPA: Korak levo a tri desno,
šumom vrckam sasvim svesno
– gde sam pošla kad ću stići
to je sasvim neizvesno,
neizvesno, neizvesno!
Opet se pojave animatori.
ANIMATOR I: A za to vreme sa druge strane šume nastupao je lično on!
ANIMATOR II: Koji sad pa on!
ANIMATOR I: Ćuti i gledaj i slušaj jer nastupa on!
Pojavljuje se vuk. Peva song.
VUK: Šumom vijam,
Šumom lutam
Sve što sretnem
Ja progutam!
Vučina sam ja bez mane:
Žderem, žderem na sve strane!
I gutam ja bez razlike
Supruge i svastike,
Udate i razvedene
Pitome i divlje žene,
Devojčice i dečake,
Mlade mame,
Zrele bake,
Tu razliku ne pravim,
Sve što sretnem pridavim,
Sve što sretnem… Auuuuuuu!
CRVENKAPA: Auuu!
VUK: Auuuuuuu!
CRVENKAPA: Auuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!
VUK: O, dal’ da me ‘vata bes il’ golema tuga – to se kan’da meni neko sada ruga! Auuuuuuuuuuu!
CRVENKAPA: Ih ja mogu jače – auuuuuu!
VUK: Pazi, stvarno može jače. Auuuuu!
CRVENKAPA: Auuuuuuuu!
VUK: Auuuuu, dosta više, probi mi uši, auuuuu! Ko te tako derle vaspit’o? Odgovaraj lepo, kad lepo sam te pit’o!
CRVENKAPA: A da ti nisi možda onaj opaki vuk što jede Crvenkape i bake, devojčice i dečake?
VUK: O, sačuvaj Bože,
Šta deci na um
Pripasti može!
Preispoljnog mi poštenja
Drukčija su moja htenja!
Pa znaš li ti dete,
Šta sam ja tebi?
CRVENKAPA: Pitanje kako da objasnim sebi: Šta je on meni – zlikovac što proždrat bi me hteo! Život tome on je posvetio ceo!
VUK: O sto mu poplava,
Gromova, oluja,
Ja sam, dete, lično
Vrli kum tvoj Vuja!
CRVENKAPA: Mislim, stvarno, ne mogu da verujem! A možda preterujem, možda je on stvarno…
VUK: Kum tvoj nego šta sam. Kum i više od toga!
CRVENKAPA: Šta više? Kako?
VUK: Odgovor je metafizičke prirode!
Kako, kako, lepo tako:
da mene nije
Ni tebe bilo ne bi!
I obrnuto!
CRVENKAPA: Kako to misliš?
VUK: Pa reći ću glasno,
Nek odijum čuje
Crvenkape da nije
Dal’ bi bilo Vuje?
CRVENKAPA: Ne reče mi ni rođena mati
Ono što bih ja morala znati
Da kuma imadem što se Vuja zove.
VUK: O, sve je to zato što naravi sam preke
Pa godine neke davne i daleke
Mis’o pustih jednu zajedljivo laku
Pa uvredih silno tvoju dragu baku.
Zato su od tebe svi oduvek krili
Tajnu što znade je cela ova šuma
Da ti imaš mene, to jest Vuju kuma!
CRVENKAPA: Mora da si vrlo ti plitkoga uma! Baka se vređati ne sme!
VUK: Sad pis’o bih joj pesme! Dao bih joj izvinjenje i tražio pomirenje!
CRVENKAPA: Ti oproštaj išteš?
VUK: Rado bih joj darovao jednu kitu šumskog cveća!
CRVENKAPA: Kakva sreća! Ona cveće obožava!
VUK: (Publici.) Vidim da je mala odveć lak mi plen,
Biće, biće moja – a ja neću njen!
Kapica crvena a nožica kratka
Večera bi meni ona bila slatka!
Ali ne! Stani Vujo, opaka olujo!
Prevejan i namazan ti si davno rođen
Ne pogreši zato prekom željom vođen!
Odricanje i uzdržavanje
Osobine meni tako strane
Donet bi mi mogle
mnogo više hrane!
Uh, al’ tako je slatka,
Ni dugačka ni kratka, uh! Auuuu!
Sredi neku liju
Nezasitu svoju
Da utoliš glad,
Al Crvenkapu ne diraj,
Ne diraj je sad!
Zašto dobit sebi
Uvećao ne bi’?
I premda mi voda
Niz usta se sliva
Do sledeće scene
Nek ostane živa!
Uzdržaću se srca teška,
Sve bi drugo bila greška!
CRVENKAPA: Da li dete ume, pesmu tvoju da razume. Šta si hteo reći, pojasni mi, kume?
VUK: Rekoh da je meni
Zapalo na svetu
Da o kišnom letu
Sanjam suvog grla,
Sanjam cele zime,
CRVENKAPA: O, mudrosti vrla – Vujo ti je ime! Kako si ti smešan kume! Pa ja ništa ne razumem šta ti ovde deklamuješ u sred šume mračne, premda živo slutim da reči su ti tačne!
Vuk se ne uzdrži, već kroz zube zareži.
VUK: Ko se zadnji smeje, taj se smeje punoga stomaka, de govori smesta: gde ti živi baka?
CRVENKAPA: Moja baka, Vujo kume, živi s onu stranu šume!
VUK: E to sam želeo čuti! A sad izvini, mala, jer poput kakve silne nepogode k tvojoj baki hitam za junačko zdravlje s cvećem da je pitam!
CRVENKAPA: Stani, Vujo kume, pa i ja idem kod nje!
VUK: Dosta! Ni reč jedna neću da se čuje – najtvrđe se gvožđe dok je vruće kuje! K baki staroj ko’ oluja smesta leti kum tvoj Vuja! Auuuuuuuu!
Vuk odjuri.
CRVENKAPA: A mogli smo zajedno… Oh, šta smo sve mogli zajedno… Što je blesav ovaj moj kum Vuja. No, idem ja dalje.
Crvenkapa odlazi pevajući.
CRVENKAPA: Korak levo a tri desno,
šumom lutam sasvim svesno
– gde sam pošla kad ću stići
to je sasvim neizvesno,
neizvesno, neizvesno!
Pojavljuju se animatori.
ANIMATOR I: Šta se očekivat’ može od vučjega stvora?
ANIMATOR II: Nek zbude se onda što se zbiti mora!
Animatori okreću scenu. Pojavljuje se Bakina kuća. Iz šumskog mraka izroni Vuk maskiran u Crvenkapu.
VUK: Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila drvena,
Drvena, drvena, crvena,
Crvena je bila kapica,
Što sam je po šumi nosila,
Crvena, crvena, crvena,
Crvenom se ja ponosila!
Kuc, kuc, Bako, otvori mi vrata!
BAKA: K, k, ko li je sad to_ glas mu je oštar, da nije poštar? Bolesna sam silno kijam čak ni sebi sad ne prijam! A’pćih! U krevetu ležim, iz kreveta virim, ne bih sad da ustajem, viruse da širim! Probac’te mi poštu ispod vrata!
VUK: Ali to sam ja, bako, tvoja Crvenkapa!
VUK: U zagrljaj ti sada, bako, hita ko oluja prevejani kum tvoj Vuja! Sa dalekog on ti sada stiže puta, došao je da te guta, guta, progutaaaaaa!
BAKA: Aaaaaaaaaaa!
VUK: Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaam, njam, njam, njam, njam!
Vuk proguta baku.
VUK: Uh što sam žedan, ‘oću da crknem, iz bunara sad ću vodice da srknem!
Vuk dohvati obližnji bunar. Halapljivo pije vodu.
ANIMATOR I: I tek što je Vuk progutao Baku…
ANIMATOR II: … ispred kuće začula se Crvenkapina pesma.
CRVENKAPA: Korak levo a tri desno,
šumom lutam sasvim svesno
– gde sam pošla kad ću stići
to je sasvim neizvesno,
neizvesno, neizvesno!
Bakooo, stigla sam, bakoooo!
VUK: Uh, kad pre! Još ni kafu posle ručka ja popio nisam. Brzo, moram da se prerušim. Stani, malo, ne ulaziii! To jest, poštaru, probac’te mi pisma ispod vrata!
Vuk se hitro prerušava u Baku. Legne u Bakin krevet.
CRVENKAPA: O, zar glas mi je oštar? Pa nisam ja poštar, to sam ja, bako!
Crvenkapa ulazi. Iznenadi se kad vidi «Baku» u krevetu.
VUK: O, koga to moje oči vide, dal’ to k meni Drvenkapa ide! Ko to meni cveća kitu nosi?
CRVENKAPA: Bako, bako, a zašto ti je tako hrapav glas, bako?
VUK: Pojela sam nešto vrlo hladno, bljutavo i gadno pa sam eto malo pokvarila grlo.
Crvenkapa «Baki» gurne prst u oko. Baka jaukne.
CRVENKAPA: Bako, draga bako, zašto su ti tolike oči?
VUK: Oči? Pa… oči su mi tolike jer nisu onolike!
CRVENKAPA: Molim?
VUK: Pa, ovaj… Išijas mi dete, ostarelo telo koči, pa od bola baki ispadaju oči!
CRVENKAPA: Jadna moja bako stara, pa ti smesta moraš kod lekara.
VUK: Nema tih para! Neću kod lekara!
Tekst pogreših,
Sad se stidim –
Oči su mi velike
Da te bolje… vidim!
CRVENKAPA: A zašto su ti onda tolike uši?
VUK: Iz odžaka dim se puši pa mi stalno rastu uši.
CRVENKAPA: A što ti je toliki nos?
VUK: Zato što kroz šumu išao sam bos neslućeno veliki porast’o mi nos! Član sam bio jedne bande što imala nos je grande!
CRVENKAPA: Pa još i u muškom rodu govoriš…
VUK: Nek’ te to ne buni ni ljuti, u glavi mi starost bistru mis’o muti. Nos je velik da na njega lakše dišem, da te celu omirišem! Priđi, dušo, priđi da te malo njušnem.
CRVENKAPA: Šta ima da me mirišeš? Al’ si ti prolupala, bako? Ideju nemam lepšu ni bolju nego da ti učinim na volju.
Crvenkapa se primakne vuku. Namesti lice da je pomiriše. Vuk je zgrabi.
VUK: Lupala ne lupala sad sam te ponjupala!
Vuk strgne sa sebe Bakinu kapicu za spavanje.
CRVENKAPA: Zar i ti, kume Vujo!
VUK: Proždraće te ko oluja lažni kum tvoj Vujaaaaaaaaaaam, njam, njamm!
Vuk proguta Crvenkapu.
VUK: Uh što sam žedan, ‘oću da crknem, iz bunara sad ću vodice da srknem!
Vuk dohvati bunar. Halapljivo pije vodu. Stomak mu nabrekne od vode. Jedva hoda. Zeva. Spava mu se. I samo što ne zaspi preleti ga Gavran.
GAVRAN: Kraaa! Sve sam video!
VUK: Zar se nisi postideo što sve si video?
GAVRAN: Nema više dileme –zadnje je došlo vreme. Ako li sve vidiš – ima da se stidiš. Pa ipak odo’ ja da sve prrijavim lovcu!
VUK: Stanii! Dajem jagnje, dajem ovcu, ne prijavljuj ništa lovcu!
GAVRAN: Neću jagnje, a ovcu još manje, to mi ne da kućno vaspitanje!
VUK: Onda priđi bliže da ti sirca dadem.
GAVRAN: Sirca? Ko je reko sirca! Kraaa! Dolazim! Kraaa!
Gavran priđe Vuku. Vuk ga naglo zgrabi. Poleti perje svud okolo.
VUK: Sad si gotov! Alava ptičurinooo!
GAVRAN: Pusti meee! Puštaaaaajaaaao!
VUK: Zašto da se ćuti,
Zašto da se krije,
Proguto sam mnoge
Zečeve i lije!
Al’ to ništa, ništa nije!
Vrela čorba od gavrana
Neće biti meni strana
Prozboriš li bilo kome
Jednu reč’cu o ovome!
GAVRAN: Obećavaaam, nikom neću reči ništa! Poštedi me, Vujo, pusti me da živim bar još sto leta!
VUK: Imaš sreće da mi je želudac prepun i da u njem za te mesta nema! Šic!
Vuk pusti Gavrana. Gavran poleti.
GAVRAN: Gde čujo i gde ne čujo, hvala tebi Vujo! U pravcu morala više ili manje u društvu nam vlada orozivno stanje, što će reći, Vujo, dajem ti na znanje: «Obećanje – ludom radovanje!» Kraaa, kraaa, kraaaa!
Vuk iskolači oči prema Gavranu. Zareži. Gavran odleti kljunom bez obzira.
VUK: Auuuuuu! Glupa ptičurino! Auu, hrr, hrrr, al’ mi se spava. E ništa nema lepše nego zakuntati posle dobrog ručka. Doviđenjce, laku noć, zbogom pameti!
Pojave se animatori.
ANIMATOR I: Pričom našom zaneti zaboravili smo na Lovca i Mamu.
ANIMATOR II: A za sve to vreme oni su plesali, plesali i plesali.
Muzika sa starog gramofona. Lovac i Mama zaneseni plešu. Odjednom na gramofon sleti Gavran. Ploča počne da krči.
MAMA: Beži odatle, kreaturo!
LOVAC: Šta on hoće, djavo bi ga znao, ako mene pitaš, sirca bih mu dao. Šumska je to ‘tica, ona tajnu nosi.
MAMA: Ajde, dobro lovče, neka tako bude. Premda malo ga imadem, sad ću sirca da ti dadem.
Mama daje sir gavranu. Gavran halapljivo proguta sir.
MAMA: Ded govori.
GAVRAN: Rado bih vam rekao, al’ reč sam dugo pekao pa sam je zaboravio.
LOVAC: More, sad ću te ja puškom podsetiti.
GAVRAN: Jao, nemoj, molim te! Ja ćutati moram, jer obeć’o sam vuku!
LOVAC: Šta si obećao vuku? Govori, jer ću te sad ovim kundakom…
GAVRAN: Nemoj, nemoj! Kra! Obećao sam da nikome neću reći da je progutao baku.
LOVAC: Žvaku? Kakvu žvaku? Ih, čudna mi čuda, gavrana li luda, kao da je to važno što je tamo neki vuk progutao…
GAVRAN: Baaaku, baaaku, a ne žvakuuu!
MAMA: Avaj, našu baku!
GAVRAN: Neee našu nego vašu. Sirca, sirca! Sirca dajte da vam kažem nešto drugo!
MAMA: Avaj, avaj, tugo, šta mi možeš reći drugo? Zar od ovog može biti gore?
MAMA: Proklet da si, de govori!
GAVRAN: Ja bih prvo vrlo da podmažem grlo!
LOVAC: Protiv tvoje gladi kundak će da radi!
GAVRAN: Kraaa! Nemoooj! Iz kljuna će ispasti mi ovaj sirac beo!
LOVAC: U uvo sam se pretvorio ceo!
GAVRAN: Čak i kad bih hteo, reć’ vam ne bih smeo… jerbo vuku, lele kuku, dadoh obećanje…
LOVAC: Govori!
GAVRAN: Ni više ni manje progut’o je i Crvenkapu sve sa kolačima, sa voćnim šnitom, sa šlagom i žitom i sve sa cveća kitom!
MAMA: Moje dete! Avaaaj, moje dete!
GAVRAN: Ak’ mi dadeš parče veće reći ću i treće!
LOVAC: Šta mož’ biti treće? Da nije progut’o i nas, samo toga svesni nismo? Ala taj vuk gutaaaaa!
GAVRAN: Kad su se i crvenkapa i baka našli skupa sred njegova stomaka, popio je rode, ceo bunar vode!
LOVAC: Ih, vode! Ja mislio selo celo!
GAVRAN: Tromo mu je sada telo. Ne može da skoči, ne može da beži, samo beči oči, kezi se i reži!
LOVAC: Zaslužio si sirac zato. Kakav sirac – suvo zlato! Sto put’ sam ugađ’o kako bih ga gađ’o, al’ prevejan sačmi on izmakne hitro! Da ulovim ga silno sam se mučio, al’ sad mi je dolij’o, pardon, dovučio!
GAVRAN: Trbuh mu je prepun, ne mož’ da se kreće – ni tvoja ga puška omašiti neće!
LOVAC: Ja uvek želim najbolje, al želudac bi napolje, progoni me silna muka, napravte mi malo mesta, uloviću groznog vuka, uloviću i to smesta! Napred, napred, na vukaaaa!
Animatori opet okreću scenu. Eto nas u Bakinoj kući. Vuk hrče, krklja, uzdiše… Lovac smesta s uperenom puškom stane pred njega.
LOVAC: Ne mož’ više danas što je moglo juče, pogibija vuče, sada tebi puče!
Lovac jurne puškom na Vuka.
GAVRAN: Ne puškom! Stani! Kraa! Pogodićeš Crvenkapu i Baku!
MAMA: Jerbo one sad su Vuku u stomaku!
Lovac u pola pokreta stane.
LOVAC: Pa štaa da radim?
GAVRAN: Na zemlju ga obori, stomak mu rasporri, krrra!
VUK: Auuuu! Platićeš mi za ovo Gavro, čim se probudim, (Zevne.), auuu al’ mi se spava.
GAVRAN: Brže, šta čekaš, hoćeš da se probudi, pa da nastradam ovako mlad i zelen! O, dal’ si Lovac il’ si možda Crvenkapina baka? Kraa, kukaviceee!
MAMA: Koleno ti kleca, vidim jedva stojiš, zar usnulog vuka toliko se bojiš?
LOVAC: Ja se, draga, ničega ne bojiiiim! Samo me nema uhvatila trema! Jerbo silna može pući bruka promašim li na spavanju vuka!
Vuk se opet meškolji.
VUK: Auuuu, ghmvauuu, mljac, mljac…
LOVAC: Ko što je neko peko pa reko rasporiću te Vuče, uzduž i popreko!
Lovac jurne na Vuka. Raspori ga uzduž i popreko. Iz njegove utrobe provire Crvenkapa i Baka.
CRVENKAPA: Mamaaa! Draga moja mamiceee! Mamaa!
BAKA: Mamaaa, tataaaa! Pas i kravataaa!
CRVENKAPA: Lovče, spasioče naš!
LOVAC: Sad razlog i ja hteo bih da imam da se k’o i vi veselim, o prelepa gospo, ruku vašu želim.
Lovac klekne pred Mamu.
MAMA: Dal’ ću hteti, dal’ ću smeti opet se zaneti, tebe lovče, zavoleti?
LOVAC: Dal’ ćeš hteti il’ ne hteti,
Dal’ ćeš smeti il’ ne smeti –
Smesta će ti doleteti
Viljem Šekspir i soneti!
Lovac otvori knjizicu sa Šekspirovim sonetima. Recituje mami. Mama se topi od zadovoljstva i zanosa.
LOVAC: Šta puške oganj sme da napiše
Da duša reč već nije rekla svoju?
Šta da se rekne i novo i više
Da mi izrazi ljubav u čar tvoju?
Sve sama slabost ljudske krvi, ne bi
Prljava ona bila, nit bi znala
Da te napusti, takav sjaj u tebi!
O, ružo moja, u svetu golemu
Bez tebe – ničeg, ti si sve u njemu.
CRVENKAPA: Ako ovi ovako nastave, sledeći put ću u šumi sresti medveda, a ne vuka.
Pojavi se Animator II.
ANIMATOR II: Medveda?!
ANIMATOR I: Medveda?!
ANIMATOR II: Ali to je već neka druga priča.
ANIMATOR I: To je priča o Zlatokosoj i tri medveda… ANIMATOR II: koju ćete uskoro takođe moći videti u našem pozorištu…
ANIMATOR I: Dosta ne izlazi iz lika! Treba da završimo ovu bajku sa srećnim krajem!
ANIMATOR II: U tom smislu sve od sebe dajem! Kraaaaj! Nema više! Idite kući, kraaaj!
ANIMATOR I: Stoj, ne tako brzo, stani! Na kraju krajeva mora da se nešto desi!
ANIMATOR II: Pa desiće se – svi će lepo pevajući sad da idu svojoj kući! Ko da nije bilo ništa ustaj smesta sa sedišta, ajmo, brže malo!
ANIMATOR I: U teško me bacaš stanje, reko bih ti svašta al mi ne da vaspitanje! Na kraju mora da se desi bar neko venčanje!
LOVAC: Tako je! Ni više ni manje – venčanje! Dakle, Viljem Šekspir i soneti, dal’ im možeš odoleti?
CRVENKAPA: I mene je ubedio, mama, pristani i to smesta!
MAMA: Pa ako se ti slažeš kćeri, da ti lovac tata bude…
BAKA: Pa i to je za ljude!
CRVENKAPA: Slušaj šta ti velim: ja to želim! Izrećiću misli što su vrlo tačne: iz utrobe vučje izvadi me mračne, te htela ne htela, ja priznajem sebi: da ne bi njega ni mene bilo ne bi! Dakle, na način neki bliski il’ daleki on je otac moj!
BAKA: I hvala mu gde čuje i gde ne čuje, udaj se smesta samo nek ne recituje!
MAMA: U redu, lovče, kad već svako tako hoće od sad za te nisam zabranjeno voće! Na lud kamen stajem te ti ruku dajem!
Animator II zapeva.
ANIMATOR II: Lovče, lovče, zavodniče,
Ti si zvezda naše priče!
ANIMATOR I: Stani, kako lovac, Crvenkapa je glavni lik!
CRVENKAPA: Tako je! Lovcu ću i Mami ja na svadbi nakonjče da budem! Lovac će me na kolenu cucati, svi će se veseliti…
LOVAC: I puške će pucati – tan, tan!
ANIMATOR I: I tako su sve u sreći i veselju živeli dugo, dugo…
ANIMATOR II: A šta se dalje zbivalo na svetlu i u tami, poštovana publiko, vi domislite sami!
Animatori pevaju odjavni song.
ANIMATOR I i II: U šumi nekoj dalekoj
Gde sunce dopire malo
Oduvek bilo je isto
I vreme ko da je stalo.
Al sad je sve drugačije
Tu više nema dileme
Misli jasne su svačije,
Jer novo došlo je vreme!
I dal’ se to nekom’ sviđa
Ili mu možda ne paše:
Vukovi iz šume naše
Sad se Crvenkapa plaše!
Vukovi iz šume naše
Sad se Crvenkapa plaše!
ANIMATOR I: Gledaoče mladi, znaj,
Predstavi je sada kraj!
ANIMATOR II: Kraj, kraj, kraj! (Lupi se po glavi. Odjednom se doseti.) Ali stani, ne sme još da bude kraj.
ANIMATOR I: Kako ne sme? Šta je sad?
ANIMATOR II: Nikako da završimo pesmu!
ANIMATOR I: Koju pesmu? Sve smo pesme ispevali do kraja.
ANIMATOR II: Jednu nismo! (Zapeva.) Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila drvena,
ANIMATOR I: Drvena, drvena, drvena,
Drvena je bila crvena,
ANIMATOR II: Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila drvena,
ANIMATOR I: Drvena, drvena, drvena,
Drvena je bila crvena,
ANIMATOR II: Crvena, crvena, crvena,
Crvena je bila drvena,
ANIMATOR I: Drvena, drvena, drvena,
Drvena je bila crvena…
Animatori i lutke se klanjaju publici. Odlaze pevajući «Crvena, crvena, crvena…»
I konačno na kraju krajeva stvarno dođe
K R A J
Igor Bojović