Bajke mog detinjstva

Početna » Bajke mog detinjstva

Igor Bojović – dramski pisac

(Ružno pače, Lepotica i zver, Princeza i žaba, Čarobna frula i Kako svima ugoditi)

“Bajke nas uče kako da krčimo sebi put u realnosti, kako da se spasemo u poplavi kvazivrednosti koje definitivno uništavaju naše živote.

Nije slučajno da svaka bajka ima bar tri prepreke koje izgledaju nepremostivo. Uvek se pred junaka postavljaju zadaci koji izgledaju neostvarivi. Deluje apsurdno da neki mlinarev sin uopšte pokuša da osvoji princezu, a na kraju svake bajke se nešto slično dogodi. To je, dakle, tako u bajkama, a imamo i dosta primera i u životu da se takve stvari realno dešavaju. Verovatno su ti ljudi, pobednici uprkos svemu, čitali bajke i išli u pozorište, pa naučili da ne ustuknu pred problemima koji deluju nepremostivo, da se ne povinuju onome što nije dobro ma kako snažna bila većina koja u tom pravcu ide, da se ne uplaše i ne pobegnu. Koliko god oprez može biti dobra stvar, toliko strah biva velika kočnica.”

Igor Bojović, Blic 20. 04. 2009.

 

 

Scena je nalik na neko spremiste, skladiste, sta li. Nekakvi neprepoznatljivi oblici su prekriveni belim platnom, tako da se dobija mogućnost za formiranje razlicitih prostora potrebnih za predstavu. Na odredjenim mestima nalaze se lutke koje nam pomažu da ispričamo nase bajke. Počinjemo, naravno, mrakom.Čuje se škripa teskih vrata, a zatim se probija zrak lampe. Pojavljuje se pripovedač sa lampom i nekakvom kartom u ruci. Uz pratnju muzickog efekta broji korake i ide od lutke do lutke. Svakoj prilazi sa usklikom odusevljenja.

Najzad se saplete i padne. Na lice mu bljune reflektor. Tik do njega je zabac.

 

ZABAC: KRAdes.

PRIPOVEDEC: Ne, ne kradem. Samo sam hteo… Nesto sam izgubio…

ZABAC: KRIjes.

PRIPOVEDAC: Ne krijem. Nemam sta da krijem. Samo trazim nesto sto mi mnogo nedostaje.

ZABAC: KRIza.

PRIPOVEDAC: Jeste, kriza. Iz daleka i iz bliza! Kriza je kad nemas nesto sto mnogo zelis i bez cega si osto prazan prosto!

ZABAC: KRAna?

PRIPOVEDAC: A hrana? Nije hrana. Ima nesto vaznije od hrane, nesto sto bih mnogo vise zeleo.

ZABAC: (pokazuje kartu) KARta?

PRIPOVEDAC: Jeste, karta. I to veoma vazna. Zbog nje sam isao preko sedam gora i sedam mora i preskocio cetrnaest potoka i dva dorucka.

ZABAC: KaKVA?

PRIPOVEDAC: Obicna. Sa sunkom i jajima i belom kafom.

ZABAC: KaKVA?

PRIPOVEDAC: A! Mislis karta. VIdis, u njoj je zapisano kako cu da nadjem ono sto sam izgubio.

ZABAC: KRAsno.

PRIPOVEDAC: Mozda je i krasno, ali sam procerdao vec toliko vremena. Moram sto pre da nadjem to sto sam izgubio jer se bojim da ga vise necu prepoznati.

ZABAC: KREni.

PRIPOVEDAC: (uzima zapca i peva)

 

DETINJSTVO MI JE BILO KRATKO

TRAJALO JE TEK NA TRENUTKE

POBEGLO JE NEKUD DALEKO

I ODVELO MI BAJKE I LUTKE.

TRAZIM GA GRADOM I PREDGRADJEM

PRATIM GA KRISOM IZ PRIKRAJKA

HTEO BIH BAJKU DA PRONADJEM

I DA MENE PRONADJE BAJKA.

 

DANJU SPAVAM, NOĆU SOVIM

MAŠTOM PLOVIM, BAJKE LOVIM!

ZAPLIVAJMO ZATO SADA

ŠTO DALJE OD BUČNOG GRADA

DO EDENSKE NEKE BAŠTE

ZAPLOVIMO SVETOM MAŠTE!

 

(Pripovedač dolazi do gnezda sa jajima od kojih je jedno krupnije i razlicito. Srećno uzvikne.)

PRIPOVEDAČ: Bokte pita kad  u bokte pita kojoj zemlji, dana jednog prolecnje, leta bokte pita kojeg, lezase patka jedna na jajima svojim. I dobar vam stojim, lezala bi tako skoro vecnost celu da jaja ne pocese da pucaju redom, jedno po jedno. Iz njih se izlegose tri lepa paceta i jedno nezgrapno, belo i potpuno drukcije od ostalih. (uzima pace) Svi ga prozvase Ruzno pace. Ostala pacad su mu se rugala i nisu htela da se igraju sa njim. Majka patka ga je u pocetku branila, a kasnije i ona shvati da joj ovaj mali i nije bas nesto kako treba, te ga i ona poce zapostavljati. A pace pati, a pace pati. Nikako da shvati sta nije u redu, zasto li je osudjeno na cemer i bedu. I kada uvide da ga svi odbacuju, ono odluci da napusti patke i potrazi srecu negde daleko.

PAČE:(peva i place)

 

OKOLNOSTI GROZNIH SPLET

TERA ME U DALEK SVET.

BELI SVET JE MENI CRN

UBOSCE ME SVAKI TRN.

IDEM, BEZIM KUDA ZNAM

DA NE BUDEM VISE SAM.

 

PRIPOVEDAČ:(muzika) Pace pusti suzu i uputi se niz reku. Dugo i dugo je putovalo dok do drugog sela ne dodje. Tamo ugleda curke kako se setaju po dvoristu i po prvi put mu na um miso dodje da on mozda i nije patka.

PACE: Mozda sam ja curan? Da sigurno sam curan. Hej, ja sam curan.!!

(odavde pocinje igra senki)

CURAN: I ja sam curan i to tmuran. Sta hoces?

PACE: Ja mislim da sam vaseg roda, pa bih da vam se pridruzim.

CURAN: Zar ti naseg roda? E to je sloboda. Tako ruznog stvora kao sto si ti      jos moje oci         gledale nisu. Cak ako jesi curan, onda si sramota za ceo nas rod!

PRIPOVEDAC:(muzika) Pace se zaplaka i ode dalje. I dugo je trajao hod dok do treceg sela ne dodje. Tamo ugleda kokoske  i htede da se umesa medju njih. Ali ponovi se ista prica i jos ga napade matori pevac.

PEVAC: Sta hoces?

PACE: Ja bih u petlove.

PEVAC: Nikada neces biti petao, jer takav bi nam samo smetao!

PRIPOVEDAC: (muzika) Pace jedva zivu glavu izvuce. Tada odluci da bezi daleko u mocvaru. Tamo susrete jato divljih gusana ciji mu predvodnik rece:

GUSAN: Daso, toliko si ruzan da cemo te iz stosa primiti u bandu. Ajde sa nama u cestar, tamo ima lepih guscica, mozda ces neku odvojiti, ho, ho.

PRIPOVEDAC: (muzika) Pace krenu za njima, ali, tada zapucase puske (pucnji) i gusani popadase mrtvi. Svud okolo bili su lovci koji su lovili divlje guske. Pace se zavuce duboko u cestar. Drhtalo je od straha. Srce  je htelo da mu iskoci kad ispred sebe ugleda veliku njusku lovackog psa.

PAS: Dal je ovo glista ili punoglavac ? Dal je glista il je ista sasvim ništa? Bice da je ništa. Promenicu pravac.

PACE: (urla od ponizenja) Toliko sam ruzan da me cak ni psi nece.

PRIPOVEDAC: Kad lovci pred vece odose, pace se izvuce iz cestara i krenu dalje. (muzika) Tada ugleda par belih labudova, par belih labudova, par belih labudova…

PACE: Kako su lepi. Idem medju njih, pa nek me ubiju! Bolje da me nema kad sam ovakav.

PRIPOVEDAC: (muzika) Pace zamahnu krilima. Tada otkri nesto novo. Krila ga izdigose iznad vode i on ugleda svoj odraz. Mnogo je licio na labudove koje je video. Nije moguce! Čim im pridje, oni ga ljubazno pozdravise i primise u drustvo. Ispricao im je sta mu se sve dogodilo i oni su se slatko smejali. Veliki beli labud mu rece:

LABUD: Prijatelju, nisi ti nikakvo pace. Izrastao si u prelepog labuda. Nije vazno sto si se rodio u pacjem gnezdu, vazno je da si se iz labudovog jajeta ispilio. A sto su ti se kokoske i curke rugale….Nije vazno! One bi sad sve dale za tvoju lepotu!

PRIPOVEDAC: Sreci mladog belog labuda nije bilo kraja. Svog predjasnjeg zivota koji je proveo kao pace secao se kao ruznog sna. I od tada je srecno ziveo sa labudovima. Eto, tako se zavrsava ova bajka o lepoti. Ali i od lepog ima jos lepse.

SONG:

RAZGRNI SVE ŠTO JE RUŽNO,

RAZGRNI SVE ŠTO JE TUŽNO

OSETI UKUS ŽIVOTA,

JER SEVERNO ILI JUŽNO

JER PRAVCEM ILI KRUŽNO

ZANOSNA HODA LEPOTA!

NEKA SE UGASI TAMA

NA SVETU VEDRINE IMA

UPOZNAJ ZATO SA NAMA

NAJLEPŠU MED NAJLEPŠIMA!

 

PRIPOVEDAC: Ovako je romanticnije. Dakle, bese to jako davno. U malom gradu na jugu francuske zivela je kci gradskog obucara, sedoga Zerara, ~oveka velikog srca sa malo para, al to što para nema, ove bajke nije tema. Tu`nu pesmu njihovog `ivota natpevava njezina lepota!. (Uzima lutku i krece muzika) Bejase toliko lepa na su je svi zvali najlepsa med najlepsima. Ceo muski rod je gledao u pod kada se ona pojavi. A neki nasrtljivci koji su ispijali pivo za pivom, dosadjivali su joj i dobacivali: BILO TI PRAVO, BILO TI KRIVO LEPŠA SI NEGO U KRIGLI PIVO! BICES NASA IL NICIJA, BICES NASA – TO NAM PRIJA! I tako bezeci od njih , Najlepsa med najlepsima je cesto odlazila u obliznju sumu da bere pecurke.

Tamo je slusala cvrkut ptica, niko je nije uznemiravao i osecala se bezbrizno (cvrkut). Ali, jednoga  dana u sumi je zadesi strasna oluja i Najlepsa zaluta. (oluja) Trazeci skloniste od gromova i oluje, Najlepsa nadije na dvorac visokim sibljem zarastao. Iz dvorca su se culi duboki uzdasi. Svaki uzdah zemlju je potresao. (Platno, koje je sad dvorac, nadima se  u ritmu uzdaha).

NAJLEPSA: Sta li je sad ovo? Bice da su ovo dvori Zverske zveri o kojoj se nasiroko medj narodom prica. Al ako! Bolje je i tako nego da me gromovi sprze.

PRIPOVEDAC: Najlepsa najbrze ka dvorcu potrca. Ali izdaleka je ugleda Tiktakalo, verni sat Zverske zveri. Tiktakalo je vekovima na dvoru merio vreme i znao sve probleme vezane za prorocanstvo koje je od nekadasnjeg oholog princa na~inilo Zversku zver.

TIKTAKALO: (najavljuje) Najlepsa med najlepsima. Tek-tako.

ZVER: Najlepsa med najlepsima! Mljac. Odmah cu je pojesti za veceru!

TIKTAKALO: Ne. Setite se sta je rekla opaka vestica kad vas je zacarala.

ZVER: Znam, ne brini. (citira) Tek ce ljubav ukinuti cini, tek devojce mlado kad zavoli tebe, kad zavoli silno, vise nego sebe, ti ces opet covek biti. A do tada budi zver, azdaja i ljudozder. Haraj grozno ovim svetom, pa uveni skupa sa ruzinim cvetom.

TIKTAKALO: Dala vam je tada ovu ruzu, o gospodaru, a ona, pogledajte, vene.

ZVER: (urlikne bolno) Da pogresih jasno vidim. Kricu lice, jer se stidim! Sta da radim Tiktakalo da popravim stanje malo?

TIKTAKALO: Sta da radis? Ponudi joj cvece, veceru uz svece. Tako-tako.

ZVER: A jel? (Polazi ka najlepsoj koja je dotle sakrivena u naborima platna – dvorca. Predstavlja se.) Zverska zver od Zverinjaka.

NAJLEPSA: Milo mi je. Najlepsa med najlepsima.

ZVER: Situacija je ova za me vrlo glupa, o najlepsa hajde da zderemo skupa.

(on to kaze urlikom i dvor se zatrese)

NAJLEPSA: Ne! Nikad! Necu i gotovo!

ZVER: (zbuni se) Od udvaranja me ovog sada boli glava, ajmo svi na odmor, ajde da se spava.

NAJLEPSA: A gde cu ja spavati?

ZVER: Darujem ti svoj najlepsi krevet boje nezno roze u kojem sam nekada i sam spavao, dok jos nisam bio zver. Laku noc.

NAJLEPSA: A ja sam mislila da ces me muciti i da cu morati da spavam na hladnom, kamenom podu. (zapeva):

NEMA STRAHA, NEMA GROZE,

TRZAVICA I NERVOZE,

PUNO STIHA, MANJE PROZE

U KREVECU NEZNO ROZE!

SANJATI JE NEIZBEZNO

U KREVECU ROZE NEZNO,

SANJATI JE NEIZBEZNO

U KREVECU ROZE NEZNO!

A U SNU ME LADJE VOZE

U KREVECU NEZNO-ROZE!

NEMA STRAHA, NEMA GROZE

NA JASTUKU BOJE BOZE!

SANAJATI JE NEIZBEZNO

NA KREVECU ROZE-NEZNO,

SANJATI JE NEIZBEZNO

NA KREVECU ROZE-NEZNO! (zaspi)

PRIPOVEDAC: I tako je prolazio dan za danom. Najlepsa je spavala u krevecu boje nezno-roze, citala najlepse bajke, slusala najlepsu muziku… Pa ipak, bila je tuzna. Nije mogla da ode iz dvorca i da vidi svoga oca sedog obucara Zerara. A i Zverska zver je uzdisala i patila, jer se do usiju zaljubila u Najlepsu.

Jednog dana zver kad cu kako najlepsa tiho jeca i place, a sve od tuge za slobodom,  odluci da je pusti da ode.

ZVER: (tuzno) Bolje da se nismo sreli! Idi kud ti srce zeli!

PRIPOVEDAC: Najlepsa pohita kuci, ali je odjednom, usred sume ponovo zadesi oluja. Da nevolja bude veca, napade je i copor vukova. (oluja, zavijanje, svetlucanje vucjih ociju, najlepsa pada)

PRIPOVEDAC: Vucje zavijanje culo se sve do dvorca Zverske zveri. Zver arlauknu i pohita u pomoc.

(borba Zveri sa vukovima. Sve kroz svetlosne i  zvucne efekte. Oluja se smiruje, blago svetlo pada na iscrepljenu i izranjavljenu zver. Najlepsa je miluje i nezno govori.)

NAJLEPSA: Pa ti uopste nisi los. Sav si izranjavljen od vucijih zuba, a ja prema tebi bejah tako gruba. Znam da te svaka rana silno boli, al osecam da te moje srce voli. (poljubi Zver, koja se pretvara u princa i padaju jedno drugom u zagrljaj. Zanosna muzika.)

PRIPOVEDAC: I tako su, kako bajka kaze, Najlepsa medju najlepsima i Princ, koji je zbog oholosti bio pretvoren u Zversku zver od Zverinjaka, ziveli dugo i predugo, srecno i presrecno. Ali ova bajka nas uci i necem drugom: Voce ljubavi moze se ubrati tek kad sazri.

SONG:

KAD LJUBAVI VOĆE

DA SE BERE HOĆE,

ZACVRKUĆU PTICE,

ZAPEVAJU PESME,

AL PRERANO ONO

UBRATI SE NE SME!

NEKA BUDE JASNO

NE SME NI PREKASNO!

LJUBAVI JE LUDO VOĆE,

ONO DA SE BERE HOĆE,

ONO DA SE BERE HOĆE!

A VOĆKA OD ZLATA

MALO KOM JE DATA

DA NJOME BARATA.

ZATO ZNAJTE ZNANJE

OZBILJNO JE STANJE

JER JABUKA ZLATNA

NIJE ZA IGRANJE.

 

PRIPOVEDAC: ( princeza se igra  zlatnom jabukom ) Eto, upravo ovako se od zlata jabukom u vremena pradavna kraj jezera dvorskog igrala i prelepa princeza. Poklonila joj je po rodenju najbolja vila medj vilama, koja joj je tada i dobru sudbinu prorekla i od zlih je cini zastitila. Ali ako izgubi od zlata jabuku, princeza se nece nikada udati. Ali, iako je znala za to prprocanstvo, princeza kao princeza, zaigrala se jabukom i – buc….(pljusak vode).

PRICEZA: (Place neutesno) Osim mene svaka luda sad ce moci da se uda. A ja venem kao ruza, bez jabuke – nema muza.

ZABAC: (doskakuce) Rega, rega, kvak. Bas je to bez veze kad placu princeze. Rega, rega, zasto suze ronis?

PRINCEZA: Ja te molim da se sklonis!

ZABAC: Ali ja ti mozda mogu i pomoci.

PRINCEZA: Ako li je tako, pomoci ces mi lako – izvadi iz jezera od zlata jabuku.

ZABAC: Hocu, ali pod uslovom da jedne noci spavam kraj tebe u krevetu i da me ujutru za doruckom pred svima poljubis!

PRINCEZA: (za sebe) Uh, ko je jos ljubio zapce. (zapcu) Pa, hajde, dobro.

(muzicki efekat – zabac donosi jabuku i daje je princezi)

PRINCEZA: (zgrabi jabuku) Bostan si obro! (odlazi smejuci se)

PRIPOVEDAC: Princeza sva srecna otrca u odaje dvorske cvrsto resena da se jabukom vise kraj jezera ne igra. Prodje nekoliko dana i ona zboravi na obecanje dato zapcu. Ali jedne veceri zacu poznato kreketanje ispred svojih vrata.

ZABAC: Rega, rega, kvak, princezo, princezo, pusti me unutra!

(guraju vrata svako sa svoje strane)

PRINCEZA: Ne, ne.

ZABAC: Pusti me.

PRINCEZA: Niposto.

ZABAC: Obecala  si.

PRINCEZA: Ah, cemu sve to kad sam vec dobila jabuku.

ZABAC: Cvrsto si obecala.

PRINCEZA: Obecanje, ludom radovanje! (protegne se, zevne i legne)

PRIPOVEDAC: Ona spava. Zamislite. Ali zabac je bio uporan i dolazio je sveko vece pred njena vrata.

ZABAC: (pojavljuje se sa raznih strana i krekece) Kvak, pusti me. Kvak, pusti me.

PRIPOVEDAC: Tako ga jednom cu i tata princezin – preposteni kralj, kakav postoji samo u bajkama. Silno ga zaprepasti ponasanje lakomislene kceri i strogo joj zapreti.

KRALJ: Rec si dala, kceri, to se stovat mora, a ako li neces – odlazi sa dvora!

PRINCEZA: Zar bas mora?

KRALJ: Mora.

PRINCEZA: Mnogo mi se svidja dvorski zivot gladak, pa sa tog gledista i zabac je sladak.

PRIPOVEDAC: I tako se zabac – hopla, hopla, hip – obrete u njenom krevetu. Princeza se gadila – fuj, fuj, fuj, – ali na kraju je umor savlada, te okrete glavu na drugu stranu i zaspa. (promena svetla)   Sutradan je osvanuo lep i suncan dan. Svi su bili veseli osim princeze – nije joj se islo na dorucak, ali je morala ispuniti obecanje dato jednom obicnom krastavom zapcu. A on za njeno mrgodjenje ni hajao nije, vec joj smesta u tanjir uskoci i stade jesti pecenje. Kakav je samo apetit imao. Do kraja zgadjena princeza zavapi:

PRINCEZA: Avaj, obecanju ovom da li kraja ima?

ZABAC: Poljubi me pred svima.

PRINCEZA: Ne mogu.

ZABAC: Poljubi me i vise me nikad neces videti, ako to ne budes sama pozelela.

PRINCEZA: Sta umisljas ti krastavo stvorenje – zar sam slepa da ovako lepa pozelim tebe ponovo da vidim.

ZABAC: Onda ljubi.

PRINCEZA: E, poljubicu te, samo da te vise ne gledam. (poljubi zapca koji se uz muzicki i svetlosni efekat prometne u princa. Lirska muzika)

PRINCEZA: Da li to cujem cvrkut kanarinca il pred sobom vidim jednog pravog princa

PRINC: Jeste, ja princ jesam,  samo me je bila davno zacarala nekakva zla vila. Ali tvoj poljubac koji sam zgrabio, mene je spasao, tojest raz`abio.

PRINCEZA: Cemu oklevanje. Vencajmo se sada.

PRINC: Da, jer se udvoje mnogo lakse vlada. (padaju u zagrljaj)

PRIPOVEDAC: I od tada su, poucene ovim primerom, mnoge devojke ljubile zabe, ali dzabe, jer ne desava se bas svakog dana da zla vila zacara princa.

I te vile su skrte u svojim vradzbinama, bas kao da su rodjene u zemlji Skrtariji.

SONG:

NE ČUJU SE ARIJE

IZ ZEMLJEŠKRTARIJE,

TAMO VLADA TUGA,

SVI SE BOJE DUGA.

 

LJUDI IZŠKRTARIJE

PRAVE SU NIŠTARIJE

JER SE BOJE BEDE

PA PREVIŠE ŠTEDE!

 

PA STAVLJAJU ČEPOVE

DA OKRPE DŽEPOVE,

SAMO DA U NJIMA

VIŠE PARA IMA!

PRIPOVEDAC: Pre mnogo leta, cak na kraju sveta, u malenoj zemlji Skrtariji, kao sto joj i samo ime govori, ziveo je sve sam skrtac do skrca. Narod je toliko cicijasio, da je isao i go i bos i gladan i jadan, a sve da paru potrosio ne bi.

A imali su para, ne zna se. Ih! Omiljen im hobi bese sakupljanje zlata. Na to im je isla bas vascela plata. I tako jednom kralj njihov koji bese najskrtastveniji od svih skrtaca zapovedi da se uniste svi psi i macke u kraljevstvu celom.

KRALJ: Ako macke unistimo i sa njima pse, bice mnogo vise hrane i zlata za sve. Manje macaka – vise zlata! Manje macaka – vise zlata!

PRIPOVEDAC: Skrti gradjani, kojima su u glavi odzvanjale kraljeve reci, navalise da izvrse naredjenje. I nije im bilo tesko, jer su psi i macke vec bili iscrpljeni od gladi – toliko su ih lose hranili.  (lajanje i maukanje, platno se trese, izleti po neki pas il macka) I tako, ni krive ni duzne, unistise pse i macke. A tamo gde nema macaka, zna se – misevi kolo vode. (cuje se cijukanje, misevi se u gomilama pojavljuju preko platna, pocinje misji song.)

MIS:

NEMA MACKE NI IGRACKE PLACKE,

SAD MISEVSKE ZAPOCINJU TACKE.

 

HOR:

DOSLI SMO U GRAD

DA SMIRIMO GLAD

PREVRCEMO POLICE

PROGRIZAMO STOLICE

NAPADAMO MAGACINE

SKACEMO NA BALERINE

GLODJEMO IM PELERINE

OH MILINE, OH MILINE!

 

MIS:

BEZ MACAKA MISU SUNCE GRANE

KAD JEDE NE UME DA STANE

 

HOR:

DOSLI SMO U GRAD…..

PRIPOPOVEDAC: Silna su zlodela misevi cinili, pa kad su jos provalili u kraljevsku kuhinju, kralj smesta proglasi – sta? – proglas.

KRALJ: Veliku sam gresku napravio sto sam macke s dusom rastavio. Nudim nagradu od sto zlatnih dukata onome ko istrebi miseve. A to nisu male pare, pogotovo u zemlji Skrtariji.

PRIPOVEDAC: Svi pozelese da dobiju taj novac, ali uzalud. Nikome nije poslo za rukom da unisti te male glodare koji su odasvud navirali. Tada, sasvim neocekivano, u zemlju, ko zna otkud, dodje jedan mali covek, skromno odeven, sa frulom za pojasom i ode kralju.

COVEK: Mozete li me primiti, vase veli~anstvo.

KRALJ: Udji, pa izjavi, samo me ne davi.

COVEK: Vase velicanstvo, ja cu vas osloboditi napasti. Unisticu miseve.

KRALJ: Bas sve?

COVEK: Sve, ali ocekujem sto dukata.

KRALJ: U ovom casu ocaja i  tuge, skrtost me napusta. Nema meni druge. Dacu ti dvesta, unisti ih smesta.

COVEK: Ocas cu vas spasti od napasti. (zasvira u frulu. Krece se, a misevi u povorci za njim.)

PRIPOVEDAC: Kako je covek u frulu svirao – gle cuda – svi misevi krenuse za njim. Izlazilu su iz rupa, iz podruma, silazili sa tavana i jurili za zvukom svirale kao kakva dobro izvezbana ceta. Ih, ceta! Bila je to cela armija miseva. Oni se ne zaustavise ni kad svirac u more skoci, vec za njim naglavacke bucnuse u vodu. (tonski efekat) Mali covek tada zapliva prema obali, a stetocine se podavise. Odusevljenju gradjana Skrtarije nije bilo kraja.

KRALJ: Oj, podanici moji. Opet cemo moci da skupljamo zlato i da skrtarimo do mile volje.

COVEK: Jadan narod, nista nisu shvatili. Kakva li je njima kazna potrebna da nauce da ne skrtare? Ali nije moje da o tome glavu razbijam, vec ja odoh do kralja po dukata dvesta i to smesta.

(dolazi do kralja koji se pravi da ga ne primecuje, nakasljava se, ali mu kralj stalno okrece ledja. Najzad ga udostoji.)

KRALJ: I? Sta je bilo? Jesu li napasnici unisteni?

COVEK: Zadatak je izvrsen, miseva vise nema. Dosao sam po svoj novac.

KRALJ: Novac? (zakuka) Auuuuuuu…

COVEK: Nemojte da kukate, vec mi dajte dukate.

KRALJ: Ne dam ti ni grosa!

COVEK:  (za sebe) O, kralja li losa! (kralju) Vase velicanstvo, dali ste rec.

KRALJ: U mome kraljevstvu nista me ne preci da volim dukate vise nego reci.

COVEK: Ali…

KRALJ: Necu da se bavim sitnicama, ne dam svoje zlato skitnicama.

COVEK: Je tako?

KRALJ: Tako je. Tako il nikako!

COVEK: Osveticu vam se.

KRALJ: Nemoguce, misevi su vec mrtvi, ha, ha, ha, ne mozes nam nista.

COVEK: E pa videcemo. Do sad niste znali kako moze stvarno da se gorko zali. (zasvira u frulu. Lutke koje su igrale tokom predstave i bile sastavni deo scenografije pocinju da nestaju jedna po jedna.)

PRIPOVEDAC: Zvuk najlepsih arija vetar raznese celim kraljevstvom. Sva deca izadjose iz kuca i krenuse za zvukom carobne frule.

KRALJ: Ne! Stani! Platicu ti sve sto trazis. Platicu i vise, vrati nam decu! Vrati nam decu, vrati nam decu…

PRIPOVEDAC: Kralj je vikao, dok nije promukao, ali bilo je kasno. Svirac se uvredio i nije vise hteo ni da cuje sta mu kralj govori. On odvede svu decu iz kraljevstva. Prica kaze da ih je poveo u neku drugu zemlju, u zemlju u kojoj se nije skrtarilo i u kojoj su ziveli neki bolji ljudi i gde su se svi radovali zivotu. A zemlja Skrtarija vise ne postoji, kao ni njeni zitelji. Jer kakva je to zemlja koju su napustila sva njena deca. ( pauza koja ostavlja misli da odzvoni. Pripovedac  se trgne, promeni izraz lica i nastavi.)

PRIPOVEDAC: Ali manimo se setnih misli. Ja bih da vam ugodim jednom malo veselijom bajkom.

SONG:

JEDAN BI HTEO JEDNO

A DRUGI IŠTE TREĆE,

MALOM JE MALO MNOGO

VELIKI HOĆE VEĆE!

PA ME ZATO MUČI MISO

ZBOG KOJE SAM SAV POKISO:

ŠTO NE MOGU POGODITI

ŠTA LI ĆE SE DOGODITI,

KO ĆE SVETU UGODITI?

NAŠ ODGOVOR NAŠTA LIČI,

POGLEDAJTE SAD U PRIČI!

 

PRIPOVEDAC: Mozete li pogoditi – kako svima ugoditi? E to se isto upitao i jedan seljak koji je na magarcu krenuo na pazar. Magarca je peske, za uzdu vodio decacic,  seljakov sin. Tada ih srete jedan covek. (muzika prati kretanje ove kavalkade. Dolaze do jednog strogog coveka.)

COVEK  I: Slusaj brate, tvrda glavo, to sto radis nije pravo. Ti da jases, a dete da ranjavi tabane. Tvoje su noge od njegovih jace.

SELJAK: Au! Ima pravo.

PRIPOVEDAC: Na ovaj prekor seljak smesta sjaha, pa sina na magarca pope. Putovase, tako putovase , (muzika ih prati) kad sretose drugoga coveka! A on ti viknu na decaka.

COVEK II:  Gle magarcine na magarcu! Slusaj momce, tvrda glavo, to sto radis nije pravo. Ti da jases, a tvoj otac noge teske da vuce peske!

PRIPOVEDAC: Opalac! Zamislise se nad tim recima i otac i sin. Te da ne bi razbijali glavu glavu koji je od njih u pravu, a koji nije, popese se obojica na magarca i nastavise dalje jasucu zajedno. (teska muzika) Tad sretose trecega coveka.

COVEK III: Zlotvori! Zar dvojica magaraca na jadnoj zivotinji. I magarac je zivo bice. I on ima dusu.

PRIPOVEDAC: Zamislise se seljak i njegov sin, izuzetno fin, nad recima ovim, postidese se, izvinise se magarcu i sjahase.

SIN: Oprosti, sivonjo.

SELJAK: Hajmo dalje svi kao druga tri.

PRIPOVEDAC: Put nastavise peske. Magarac je isao u sredini, seljak sa njegove leve, a sin sa desne strane. Sretose tada cetvrtog coveka koji im se silno zacudi.

COVEK IV: Ala ste vi cudaci! Zar ne bi bilo bolje da bar jedan od vas jase!
SELJAK: (sinu) Prvo sam jahao ja, pa onda ti. Sad je red da mi nosimo magarca.

PRIPOVEDAC: Smesta vezase magarcu noge prednje i noge zadnje i kad obavise sve te radnje, provukose mu kroz noge debelu granu i ponesoše ga izmedju sebe. Sretali su tako iduci dalje, da preskocim detalje, raznorazne ljude koji su ih drzali za lude i smejali se silno:

LJUDI: Gle budale, nose magarca, ha, ha, ha. Nose magarca. Magarca nose.

SELJAK: Zar ja budala? Zar ja blesan? Mozda i jesam! Miso mi jedna sad po mozgu grebe, ne zivim rad sveta, vec rad samog sebe! Zaista je gluplji od magarca onaj ko brigu vodi svetu da ugodi! More, ja cu sa mojim magarcem da cinim ko i dosad, sto je meni drago. Na noge rago!

PRIPOVEDAC: Posle tog uzvika, seljak ponovo pojaha magarca. Seljakov sin, bas kao i na pocetku nastavi pored njega peske. A cije su noge lake, a cije teske, bila su pitanja koja ih vise mucila nisu. Jer ko ce da pogodi kako svetu da ugodi.

ZABAC: (sa pocetka) KRItika.

PRIPOVEDAC: Pa da. Tesko je – tesko, lako je  – lako, moze ovako, a moze i onako – za sebe resenje poznaje svako.

ZABAC: KaKVO?

PRIPOVEDAC: Eto, za mene, naprimer, resenje  bi bilo da ostanem sa bajkama, medju bajkama, u bajkama.

ZABAC: KVAlitetno.

PRIPOVEDAC: Samo ne znam kako da ispunim tu svoju zelju.

ZABAC: LuKAVO.

PRIPOVEDAC: Kako?

ZABAC: Ovako! (skoci i poljubi pripovedaca. Bljesak i tresak. Pripovedac se pretvara u drugog zapca.)

PRIPOVEDAC (`): KVA. Ko sam ja?

ZABAC: Dobro dosao, dobro seo, sada si i ti bajke deo.

PRIPOVEDAC (`): Ali zasto bas kao zabac?

ZABAC: Zato sto su sva mesta za princeve odavno popunjena.

(pocinje finalni song: Ali bajke su divne, bajke su carobne, u njima su sva cuda moguca, one detinjstvo cine lepsim. I zato je vazno biti deo bajke, pa vec ako ne moze kao princ, onda makar kao zaba.

KAD TI JE ŽIVOT

PREPUN TRNJA

I PRIČA KAD TI BUDE CRNJA

TI PRST NA ČELO

STAVI SMELO

I NEK TI JE SAMO U GLAVI:

BAJKE NAS VODE NA PUT PRAVI,

BAJKE NAS VODE NA PUT PRAVI!

KAD TI JE ŽIVOT

PREPUN DRAČA,

KAD TI JE DOSTA GORKIH KOLAČA

ZALEPI OSMEH

UMESTO PLAČA

I NEK TI JE SAMO U GLAVI:

BAJKE NAS VODE NA PUT PRAVI,

BAJKE NAS VODE NA PUT PRAVI!

 

I KO STO  SUNCE KADA ZBRISE

NOSI SA SOBOM SAV SVOJ SJAJ

TAKO I DANAS NEMA VISE

PREDSTAVI JE DOSAO KRAJ!

 

KRAJ!  KRAJ! KRAJ!  KRAJ! KRAJ!  – nastaje opste kreketanje i svetlo se gasi, sto je i stvarno kraj.)

2018-12-02T17:38:17+00:00