PU “Nada Naumović” vrtić „Bambi“ Kragujevac

Korišćen materijal iz knjiga “VIŠE OD IGRE” i “MOĆ MAŠTE, MOĆ POKRETA”

Vaspitno – obrazovni rad u oblasti dramskog metoda u periodu april-jun 2011. godine

 

Pošto je tema vaspitno – obrazovnog rada za mesec april bila „Aprilijada„, a jedna od podtema „Dramska igra“, sa decom srednje grupe je realizovana akciona priča „Čarobno jezero“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta“ Dušice Bojović.

Deca su uvedena u priču vežbom jednostavnog glasa „ooooo“ na pesmu „Zavrzlama“ M.Antića koju smo učili. Zatim smo obradili priču „Čarobno jezero. iz knjige “Moć mašte, moć pokreta“ Bilo im je naročito smešno, kada se u priči, dečak i devojčica uhvate za glavu i kažu: „Ijaoo!“ i kad krekeću kao žabe. Janko M. koji inače ne pokazuje interesovanje za aktivnosti, je aktivno učestvovao u priči. Devojčica M.M. menja kraj priče, pa kaže da su dečak i devojčica seli da se odmore i slušaju ptičice, umesto vaspitačicu.

Realizovana je i dramska radionica „Idemo u pozorište“ iz knjige „Više od igre“ Dušice Bojović. Vodim razgovor sa decom o tome da li su nekad posetila pozorište. Javljaju se Janko M., Ljubica, M.M., Lena i Dunja, koji kažu da su bili u dečjem pozorištu. Ne sećaju se naziva predstava koje su gledali, ali Ljubica navodi predstavu koju smo gledali ovde u vrtiću o Svetom Savi. Poznato im je da je to bila lutkarska predstava, a ne sa pravim glumcima. Na moje pitanje kako su glumci obučeni, Ljubica odgovara da su to bile samo lutke i dve tete koje su ih držale, obučene u crno. Kažu da na pozornici postoji crvena zavesa, a za osvetljenje kažu – da u publici nema svetla, a na pozornici ima, zato što publika gleda, a glumci glume. – Na moje pitanje gde su sedeli dok su gledali predstavu odgovaraju – Na stolicama u publici. – Gde i kome su pokazali karte, kažu – jednom čiki ispred vrata, koji cepa karte (pokazujem im primer karte za jednu od predstava u dečjem pozorištu.) Kažu i da su se lepo osećali dok su gledali predstavu. Na pitanje šta im se najviše dopalo u predstavi o Svetom Savi, Ljubica odgovara da je to bila beba koja je posle porasla, a Ivi se dopala kraljica koja je uspavljivala bebu.

Realizovana je i dramska igra „Dodaj loptu“ (Moć mašte, moć pokreta) sa srednjom i mešovitom grupom. Naša grupa – srednja, ne može da prenese na imaginarni plan, kad je lopta teška, kada laka i kako se nosi kad je teška, a kako kad je laka. Devojčici M.M. to polazi za rukom, ona hvata „zamišljenu malu loptu“ malim pokretom ruke, dok Ljubica malim pokretom ruke hvata „veliku zamišljenu loptu.“ Igrali smo se i pristojnog i nepristojnog ponašanja u pozorištu. Aleksandra, devojčica iz mešovite grupe, stoji na ulazu u zamišljeno pozorište i cepa karte. Deca iz srednje grupe su u ulozi publike koja se nepristojno ponaša, a sa njima u igri učestvuje i vaspitač kao ravnopravni partner. Deca u publici se smeju, jedu, guraju se pri ulasku u zamišljeno pozorište. Srednja grupa se slobodnije ponašala u ulozi nepristojne publike, nego mešovita grupa.

Na kraju koleginica iz mešovite grupe i ja izvodimo predstavu „Mačak i petao“ uz pomoć lutki na štapu. Deca sa pažnjom gledaju, a devojčica M.M. izjavljuje da je uživala gledajući predstavu. Nakon odgledane predstave, vodimo razgovor o čemu se radi u predstavi. Deca kažu – o glumcima, o prijateljstvu mačka i petla, o zloj lisici. Kažu da su pozitivni junaci mačak i petao, a da je negativan junak lisica. Na pitanje, koji to postupci čine lisicu negativnom, odgovaraju da je ona davila petla i prevarila ga da mu nosi pšenicu – belicu da pojede. Kada sam im postavila pitanje, šta je radnja predstave, bio im je nejasan termin „radnja“, pa sam morala da im približim taj pojam. Kao radnju predstave navode – da je lija uhvatila petla, da ga je prevarila da ima sve što on voli, i da je mačak spasao petla. – Kao mesto radnje u predstavi navode šumu. Na pitanje kada se radnja događa, u sadašnjosti ili prošlosti, navode i jedno i drugo; ne znaju da obrazlože zašto, jer još uvek nemaju izgrađene realne predstave o vremenu. Znaju da radnja počinje kada mačak i petao žive zajedno, i da im nestaje hrane, i da mačak odlazi u šumu po hranu, a da je zaplet – kad lisica dolazi polako, poziva petla da joj otvori prozor i počinje da ga davi, da se priča završava tako – što su lisica, mačak i petao bili zajedno drugari. – (koleginica i ja smo promenile kraj priče).

Realizovana je i igra u okviru radionice „Predstavi se kao da…“ (Moć mašte, moć, pokreta).

M. M., je uz malu vaspitačevu pomoć odlično izgovorila svoje ime i prezime, u situaciji kada izlazi iz ledenog bazena. Ona drhti, celo telo joj se trese, od drhtavice ne može da izgovori lepo svoje ime i prezime. Ljubica se stidi da izgovori svoje ime i prezime dok kija, nevešto to radi, izgovori svoje ime pa imitira kijanje, zatim izgovori prezime, pa opet imitira radnju kijanja; Ognjen M. je na sjajan način, posle dosta objašnjavanja od vaspitača, izgovorio svoje ime i prezime posle naporne trke; Mateja je to uradio dobro dok je zamišljao da se nalazi na bučnom koncertu uz dodatnu pomoć vaspitača; kao i Ilija koji je bez ikakve pomoći vrlo dobro to odradio zamišljajući da su mu usta puna hrane; Todoru je trebalo više vremena, da bi na dobar način izgovorio svoje ime i prezime dok je u biblioteci; Milica nije uspela da na dobar način izgovori svoje ime i prezime dok je boli grlo, ni uz vaspitačeva objašnjenja; Iva je to uspešno odradila dok preskače konopac, ali uz dosta objašnjenja vaspitača; Dunja je na dobar način to odradila u zamišljenoj situaciji kad gleda smešan film, ali ne onoliko, koliko je vaspitač očekivao, poznajući njene mogućnosti; Janko K. je odlično izgovorio svoje ime i prezime posle tužnog filma, jer on inače ima tužan izraz lica; Lazar je iako malo stidljivo, na vrlo dobar način izgovorio ime i prezime dok žvaće žvakaću gumu; M.M. uz objašnjenja vaspitača odlično pokazuje kako izgovara svoje ime i prezime, a upravo je zagrizla ljutu papriku; Ognjen M. odlično uz smeh, izgovara svoje ime i prezime u zamišljenoj situaciji da ga neko golica.

Probali smo i igricu „Mrdamo se zajedno,“ (Moć mašte, moć pokreta) ali deca iz naše grupe ne umeju samo pogledom da „dobace pokret,“ i uz dosta objašnjenja vaspitača. Nisu pokazali neko naročito interesovanje za ovu igru.

U ovoj nedelji, predškolci su se u Pozorištu za decu, na Festivalčiću predstavili dramskom igrom „Liliputanska svadba.“ Pošto je tema vaspitno – obrazovnog rada za treću nedelju aprila bila „Pripreme za Uskrs“, sa decom je pored ostalih sadržaja obrađena i priča „Uskrs na farmi“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta“ Dušice Bojović. Pre obrade priče, deci sam pokazivala slike ljudi, životinja i objekata koji se u priči pominju. Nisu prepoznali kokošinjac sa slike, kažu da je to kućica, a za zelenu salatu kažu da je kupus. M.M. je prepoznala štalu sa slike. Obrada priče po slikama im je nepoznata, tako da smo više puta morali da ponovimo priču, da bi deca shvatila, da kad se pokaže slika, onda treba da izgovore odgovarajuću reč. Kada izgovaraju reč koju slika ilustruje ne koriste predloge u, na, kao ni priloške odredbe za mesto ispod, pored… Isto tako, kada je reč o oglašavanju i pantomimi, znaju da nezavisno od teksta priče, pokažu oglašavanje konja, kokoške, ali u sklopu sa tekstom priče, zastajkuju, kada je potrebno da nakon određene reči kažu – to sam ja, ili da se oglase kao neka životinja, tako da je i tu bilo potrebno mnogo vežbe. Priču su odlično prepričavali Teodor, Marko, Ljubica, M.M. koja u prepričavanju koristi pridve – sočnu, tek sazrelu, mladu… Priča „Uskrs na farmi,“ obrađena je i dramskom tehnikom „vruća stolica.“ Lazar se našao u ulozi dečaka Luke, Marko u ulozi zeca Sime,a Teodor P. u ulozi konja Zlatka. Evo pitanja i odgovora dece:

M.M. pita zeca Simu: „Je l’ imaš porodicu?“

Marko: „Imam mamu Anu i tatu Darka.“

Ognjen M. pita konja Zlatka: „Imaš li mamu?“

Teodor: „Imam, zove se Dušanka konj.“

Ljubica pita dečaka Luku: „Jer ti živiš sam na farmi?“

Lazar: „Da.“

Matija pita konja Zlatka: „A ko tebe jaše?“

Teodor: „Ljudi iz grada.“

Ljubica pita zeku Simu: „Je l’ imaš ti babu.“

Marko: „NEmam babu.“

M.M. pita konja Zlatka: „A kad si se ti rodio?“

Teodor: „Pre nekoliko godina.“

Staša (koji inače ispoljava povučenost i stidljivosti) pita konja Zlatka: „Je l’ imaš babu i dedu?“

Teodor: „Nemam, zato što se plaše krokodila.“

Ljubica pita konja Zlatka: „Da li si pametan ili nisi?“

Teodor: „Jesam, volim da pasem travu i da se igram sa drugim konjevima.“

M.M. pita dečaka Luku: „Kako brineš o svojim životinjama?“

LAzar: „Lepo, hranim ih mazim.“

Ilija pita zeku Simu: „Zeko, je l’ se ti plašiš vuka?“

Marko: „Plašim, zato što može da me pojede.“

Milica pita dečaka Luku: „Zašto ti uvek sve moraš da radiš?“

Lazar: „Zato što sam bio lenj, a roditelji su radili, pa su otišli da se odmore.“

M.M. pita dečaka Luku: „A je l’ imaš vremena da i ti jedeš?“

Lazar: „Da, sada imam vremena.“

Ljubica pita konja Zlatka: „Je l’ tebe nekad jahao dečak Luka?“

Teodor: „Jeste, pre nekoliko dana, i bio sam srećan.“

Pošto je tema vaspitno – obrazovnog rada za mesec maj bila „Na livadi u maju„, a podtema za prvu nedelju maja „Đurđevdan i đurđevdanski venčić“, sa decom je realizovana dramska tehnika „zamišnjeno putovanje“ kroz priču „Zamišljeno putovanje kroz šumu“, ali u proleće, ne u jesen, kao što je u knjizi Moć mašte, moć pokreta”. Zamišljeno putovanje počeli smo igrom „Zamrzni se.“ Deca su po izboru imitirala životinje koje žive u šumi. M.M. bila je ptica, Mia medved, Marko jež, Teodor lija, Ljubica medved, Milica ovca. Zajedno sa ostalom decom objašnjavam joj da ovca ne živi u šumi, osim ako nije zalutala, već na farmi, a M.M. na to dodaje da ptice svuda žive. Deca se nisu baš pokazala u imitiranju životinja, sve je to izgledalo nekako mrtvo i usporeno. Pripremili smo torbu za put, šta ćemo poneti životinjama koje budemo sreli u šumi. Delimo se u grupe.

Deca putnici: Dunja, M.M., Laza, Ljubica, Milica, Iva, Marija Milovanović;

Deca drveće: Todor, Sara, Janko R., Nikola;

Deca ptice: Ilija, Jelena, Lena, Jana, Staša – oni ne znaju kako se sova oglašava, a ni druge ptice, potrebna im je vaspitačeva pomoć da bi dočarali cvrkut ptica bez pištaljki;

Marko je zec, Ognjen M. u ulozi mede, a Janko K. u ulozi ježa,

Teodor P. je vozač autobusa, a devojčica Mia kondukter.

Vaspitač je u ulozi putnika. – Jedva čekam da stignem u šumu – počinje vaspitač priču, kada su krenuli zamišljenim autobusom. M.M.: – I ja, tamo ima puno životinja. – Milica: – Ali moramo biti oprezni, ima zmija. – M.M. zamera Mii, koja je u ulozi konduktera, što ništa ne govori. Teodor odlično imitira zvuk autobusa koji putuje ka šumi.

Kada smo stigli u šumu, pitam ih na šta im miriše vazduh. Kažu da miriše na proleće i na prirodu. Pitam ih, čega u šumi nema što zagađuje vazduh u gradu. Odgovaraju da nema kuća, ljudi, smeća… Pitam ih koje zvuke čuju – kažu da je to drveće koje šušti. M.M. hrani ptice i govori im: – Možete da jedete koliko hoćete. – Teodor pita šta ćemo da damo drveću, a M.M. odgovara – vodu. Nailazimo na zeca, a M.M. pokazuje zecu kakve uši ima. Dajemo mu šargarepu i pevamo pesmu – U šumici zeka, a na stihove – skoči sad, skoči sad, on skače. Nisu mogli da pogode, kada sam ih pitala ko skače sa grane na granu, mislili su da je to meda, jež, verovatno zato što nijednom detetu nismo dali ulogu veverice. Kada sam im rekla da je to veverica, i pitala ih kako izgleda – kažu da je braon boje i da ima dug rep. Pitam ih koje sve opasne životinje možemo da sretnemo u šumi, odgovaraju da su to lija, vuk, zmija. Za vuka M.M. dodaje: – Na kraju šume sa njim najgore tek počinje. – Milica: – Kad čuje nekoga, on odmah izađe da ga smaže. Stižemo do medveda. M.M. predlaže da mu kažemo da ćemo mu dati teglu meda i otpevati mu pesmu: „Medo Brundo ne ponašaj se ludo“… Nije im poznato da se drveće deli na zimzeleno i listopadno, od drveća koje im je poznato navode samo jelu. Kažu da je boja lišća u proleće zelena. Stižemo i do ježa. Dajemo mu jabuku i pevamo pesmicu: – Sklupčao se mali jež -. Kažem deci da će noć i da polako moramo da se vratimo u vrtić, M.M. se ne ide, ostaje joj se u šumi, ona kaže da u rancu ima višak jakni, i da ima šator. Teodor joj na to odgovara da će uskoro kiša i da će se šator pokvasiti. Sedamo u autobus, da krenemo, a Teodor – vozač, kaže da mu se izbušila guma i da mora da izađe da je popravi. Teodor se odlično pokazao u ulozi vozača i mnogo je komičan. M.M. zabrinuto izjavljuje da je zaboravila ranac u šumi, ali joj govorimo da je već noć, i da je kasno da se vratimo i tražimo ga.

U pantomimi oblačenja i svlačenja na početku i na kraju putovanja, imitirali su pokrete vaspitača. Odlično su odglumili da im je hladno, pred povratak iz šume. U ovom putovanju naročito su se svojom maštovitošću istakli Marija Mijailović, Milica, Teodor i Ljubica. Nakon realizovane radionice, deca su ilustrovala zamišljeno putovanje kroz šumu u proleće. Pored ostalih radova, Nikola je nacrtao životinje u pokretu, zeca koji gleda u medu i tri ptice, dve lete, a jedna je na grani; Sara koja je inače povučena u sebe, iznenađuje crtežom, nacrtala je autobus čiji prozori podsećaju na drveće – rad pun detalja; Miličin rad obiluje veselim bojama, sunce je blještavo, a zeka šaren; M.M. je nacrtala porodicu ptica – mamu, tatu i dete; Dunjin rad je interesantan – na njemu su vuk i deca.

Obrađena je i akciona priča „Mala žuta lala“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta.“ Priča im se dopala, posle drugog ponavljanja, su već uvežbali pokrete u priči. Najviše im se dopala promena ritma – sve brže i brže, kad se sunce i kiša oglašavaju na lalinoj kući, kao i zvuk škripe vrata kad ih lala pušta unutra i prasak. Najviše radosti kod njih je izazvala poslednja scena u priči kad lala gleda, kako deca trčkaraju po bašti.

Realizovana je i igra „Moja bašta“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta.“ Deci ovog uzrasta je teško da razlikuju levu i desnu stranu, ali kao model gledaju i prate pokrete vaspitača. U pokazivanju se najbolje snalaze Ljubica, M.M., Mia i Ognjen Marić. Ono što je interesantno, je i da se u igru uključila Marija Milovanović – devojčica rođena sa fizičkim hendikepom (leva ruka). Nakon više puta izvođenja igra „Moja bašta“ je odlično usvojena. Deci se u igri najviše dopada zadnja scena, kada svi veselo skakuću sa podignutim rukama.

Pošto je podtema vaspitno-obrazovnog rada za treću nedelju aprila bila „Zdrava hrana svakog dana,“ sa decom je obrađena „Priča o jeziku“ iz knjige „Više od igre.“ Posmatranjem boje svog jezika, deca zaključuju da je crven, neki kažu da je i malo rozikast. Probaju da li mogu da mrdaju jezik, da ga saviju. Na pitanje šta se nalazi po njemu, Iva odgovara – hrana, a Milica kaže – male rupice. Iznenađuje ih moja izjava da je jezik mišić. Poznato im je, da im nos služi, da bi mirisali hranu. Na pitanje, da li je hrana dobrog ukusa ili je sve istog ukusa, kad im je nos zapušen, odgovaraju da im je sve istog ukusa. Ne misle da je dobra ideja da probaju nešto što im nije poznato, ili su našli na ulici – zato što je to prljavo i ima bakterija -. Pošto su srednjeg uzrasta, jako im je teško da slike hrane lepe na odgovarajući deo jezika tj. da vrše klasifikaciju namirnica na osnovu različitih ukusa, pa smo iz tog razloga odlučili da napraimo plakat šta je to zdravo jesti, šta treba umereno jesti, a šta nikako ne smemo jesti. Pošto ne znaju da čitaju, dogovorili smo se da oznaka za zdravu hranu bude smajli , za hranu koju treba umereno jesti , a za hranu koju nikako ne smemo probati tužan smajli . Lepimo slike, klasifikujemo namirnice i pravimo plakat. Znaju da hleb ne treba preterano jesti, koka kolu ne znaju gde da klasifikuju, M.M. izjavljuje da je voda zdrava za organizam, ali ne zna u koju grupu da je stavi. Voće i povrće znaju da klasifikuju u grupu zdrave hrane; znaju da majonez kao namirnica ide u grupu hrane koju treba umereno jesti, a Una navodi i kečap kao namirnicu punu masti.

Sledeći korak je bila obrada priče „Srna i vuk.“ iz knjige Više od igre. Decu je oduševila priča, i pratila su je sa velikom pažnjom. Nakon završene priče, postavljam pred njih tri tanjira sa jednakim količinama soli, brašna i šećera i pitam ih kako će otkriti šta je od ove tri supstance so, ne znaju da mi odgovore. Dajem im tanjire da probaju. Kada su probali šećer, govore sa zadovoljstvom m…m…m… Teodor izjavljuje: – Meni je jdna teta rekla da mi je dala ratluk, a to je bio otrov. – Sledi dramatizacija scene kad Snežana proba otrovnu jabuku. Vaspitač je u ulozi Snežane, a M.M. u ulozi veštice. M.M. se odlično snalazi u ulozi bake, savila se, dolazi, kurca na vrata, moli me da joj otvorim, viče da je stara, ali ne može nikako da me ubedi da uđe, jer joj govorim da su mi patuljci zabranili da puštam nepoznate ljude u kuću. Pomažem joj sa idejom da može da me ubedi da uđe u kuću, ako mi kaže da je žedna. M.M. mi daje jabuku, ja je probam, i deca oduševljeno gledaju kako padam na pod, kada sam je pojela. Zajedno zaključujemo da je opasno uzimati bilo šta za jelo od nepoznatih ljudi.

Organizovana je radionica za roditelje. Deca su zajedno sa njima pravila sebe od sezonskog povrća. Bilo je tu divnih kreacija. Za kosu su im poslužili karfiol, dlačice od mladog luka, peršun, za telo – krompir, krastavac, tikvice, za glavu – paradajz, crni luk, kupus, kao usta – isečeni krastavac, šargarepa…

Obrađena je i priča „Kako je veoma gladna, debela gusenica, postala predivan leptir“ iz knjige “Više od igre” tehnikom „narativne pantomime.“

Deca nisu znala da oponašaju guseničino kretanje po zemlji, većina se kretala četvoronoške, pa im je bila potreba moja pomoć. Naročito im je bilo smešno, kako je iz dana u dan, u nedelji, gusenica sve više jela, i postajala sve veća i teža, kao i momenat kada se svi, kao tako teške i velike gusenice kreću po prostoru, pa se negde sretnu i sudare glavama. Kao čaure smo umesto folija, koristili veliki pertinijev padobran. Kao leptiri nevešto oponašaju let, ruke ne prave slobodne pokrete, pa je i tu vaspitač morao da pomogne. M.M. i Milica „doleću“ do mog stola na kome se nalazi vaza sa ružom i Milica kaže Mariji „Nema nikakvih poslastica u ovoj ruži.“ M.M. joj odgovara: „i ruža je cvet, ona ima poslastica.“ Nepoznata im je bila reč – čaura – pa su bila potrebna dodatna objašnjenja uz pomoć slika.

Pošto je tema vaspitno-obrazovnog rada za mesec jun „Ala je to divota“, a jedna od podtema „Dolazi nam leto“ sa decom srednje grupe realizovana je aktivnost pantomime „Hajdemo na pecanje“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta.“ Aktivnosti su prethodili odlasci na obližnje jezero, posmatranje vode, razgovor sa pecarošima, koji su nam objašnjavali delove udice i demonstrirali kako se peca, kao i svoj ulov – ribu babušku, njene delove – škrge pomoću kojih diše, telo prekriveno krljuštima, kao i peraja pomoću kojih pliva. Organizovali smo i akciju sakupljanja smeća na jezeru, kako bi zaštitili prirodu.

Aktivnost je počela, tako što su deca zatvorila oči, udobno se smestila u svom ličnom prostoru, i zamišljala sebe kako se nalaze na jezeru, u čamcu, u ulozi pecaroša koji čeka na svoj ulov. Nakon „buđenja“, svako dete priča o svom ulovu, i pokušava pantomimom da ga predstavi. Nisam išla na to, da svako dete svoj ulov predstavi pantomimom, a ostali da pogađaju, jer su ipak oni mali za to, nego je svako dete pričalo šta je ulovilo i pokušavalo to da predstavi pantomimom.

Ljubica je ulovila novu cipelu koju je neki čika izgubio, i to odlično pokazuje pantomimom – prstima crta oblik čizme u vazduhu.

Dunja je ulovila malu zvezdu. Pantomimom to pokazuje tako što prstima opisuje krug u obliku sunca.

Marko je ulovio velikog soma, ne može ni sam da pokaže koliko je veliki, što ima brkove. Pokazuje to sitnim, nejasnim pokretima.

Staša je ulovio zelenu ajkulu. Pantomimom je predstavlja u obliku oblaka.

Lazar je ulovio ribu. Prstima u vazduhu je opisuje kao krug iz koga izlaze dve uspravne linije.

Ilija je ulovio veliku ribu plave boje. Ona je pantomimom predstavljena kao tačkica na koju se nadovezuje ravna horizontalna linija.

M.M. je ulovila morsku zvezdu i pantomimom odlično pokazuje oblik morske zvezde, kao i Una koja je ulovila ribu.

Teodor je ulovio žabu, ali to nevešto pokazuje pantomimom.

Na kraju aktivnosti, stavljam se u ulogu pecaroša i pokušavam da deci dočaram svoj ulov – hobotnicu. Kada sam pokušavala da je prstima opišem u vazduhu, nisu uspeli da pogode, ali kada su mi prsti ruke poslužili kao njeni pipci, uspeli su da pogode da je reč o hobotnici.

Zatim vodim razgovore sa njima o tome šta je pantomima.

Kažu da je pantomima kad nešto pokazuješ bez reči.

Pitam ih ko je najbolje i zašto prikazao svoj ulov. Ne znaju da odgovore. Pohvaljujem svu decu, a naročito Ljubicu, M.M. i Unu. Milica to komentariše: „To je zato što su pametne.“

Pitam ih šta misle o tome da li je teško ili lako biti ribolovac. Odgovaraju: -Teško, zato što moraš da čekaš i da čekaš, dok se riba ne upeca, i zato što nemaš hrane. –

– Kad neko ode na pecanje, može da zaboravi da ponese hranu i bude gladan. –

– Teško je biti ribolovac, zato što ne može lako da se upeca riba. –

– Tško, zato što riba tek mora da nanjuši i vidi mamac, da bi ona bila upecana.

Pitam ih šta misle o tome, kako se ljudi odnose prema reci, jezeru, moru. Odgovaraju mi da ljudi zagađuju vodu, bacaju stare cipele, konzerve, flaše, đubre, automobilske gume. Ljubica i M.M. kažu da se ljudi prema prirodi odnose – agresivno i bezobrazno, i da je to baš glupo. – Milica dodaje:I to se zove, uništenje prirode. –
Pitam ih kako da spasemo jezero.

M.M.: – Treba ljudi da prestanu da bacaju konzerve, flaše i stare otpatke.

Milica: – Ako bilo ko baci nešto na travu, ili u jezero, onda patkice mogu da se povrede. –

Ljubica: – Da kažemo ljudima da prestanu to da rade. –
Obradili smo i akcionu priču „Mileva Škrgić“ iz knjige „Moć mašte, moć pokreta.“ Deci je smešno njeno ime. M.M. mi postavlja pitanje: „Da li se sve ribe prezivajuŠkrgić?’ Priču smo postepeno usvajali. Prvo smo u tekst priče ubacivali samo pokrete, kad se spomene ime ribice, Mileva Škrgić. Mnoga deca su zaboravljala da rade rukama – perajima u toku pričanja priče. Dečak Ilija opominje ostalu decu da polako lupkaju nogama o pod. Zatim smo usvajali stihove koje ribica izgovara, a onda smo povezali pokrete i govor i probali da tako učestvujemo u priči. Deci je bilo teško da zapamte – glup, glup, glop, glop, glab, glab – kao i da u oglašavanju ribice, povežu i govor i pokrete ruku i nogu. Bilo im je teško da to sinhronizuju u izvođenju.

U toku pričanja priče, iznenađeno su reagovali kada sam ih pitala koga je Mileva Škrgić pokušala da ulovi u igri; prave namršten i ljutit izraz lica u trenutku kad je sijamski borac pogledao Milevu ljutito’ oponašaju i momenat kad je ribica pokušala da uhvati vazduh u svoje male škrge, kao i kad je odahnula kada se sijamski borac sklonio od nje. Sve su to bile njihove spontane reakcije.

Nakon završene priče pitam ih šta im se najviše dopalo u njoj? Uglavnom svoj deci se dopalo da pokretima oponašaju ribicu Milevu Škrgić, jedino se devojčici Mii dopalo kad izgovaraju stihove. Od likova u priči nikome se nije dopao sijamski borac, zato što je namćor, osim Janku M. koji kao razlog navodi što je poleteo (misli na trenutak kad je sijamski borac napao Milevu Škrgić). Dečak Janko M. inače ispoljava agresivno ponašanje u grupi. Deca su navela svoje razloge zašto ne vole sijamskog borca.

M.M.: Zato što je namćor, a niko ne voli namćorastog čovek. Namćorasta ribica znači da ništa ne radi i nikome ne pomaže.“

Milica: „I nikada nije bio fin, ni dobar, ni pristojan.“

M.M.: „Mileva mi se dopala, zato što je ona pozvala ostale ribice da se igraju žmurke, da se ne igraju drugari sami.“

Milica: „I meni se Mileva dopala zato što je bila pristojna i dobra i svima je pomagala.“

Teodor: „Mileva je dobra zato što sve zove da se igraju.“

M.M.: „Sijamski borac je lenj i samo sedi i uživa.“

Milica: „Sijamski borac je lenjiviji i od Robija“ Robi je negativan lik iz crtanog filma „Lenji grad“ koji deca mnogo vole da gledaju.

Milica me pita da li je sijamski borac bio velika riba.

Projekat će biti nastavljen u septembru. Kao literatura biće dodata i knjiga Dušice Bojović “UHVATI RITAM AFRIČKE PRIČE” – dramske tehnike u pričama za decu

Nosioc projekta: Emina Živojinović, vaspitač