Kritičarski osvrt Ranka Mladenovića na problem „dečjeg pozorišta“
(Tekst je objavljen u časopisu „Detinjstvo (Časopis o književnosti za decu)“, Novi Sad, jesen 2008, XXXIV, br. 3, str. 46-51)
Sažetak: Prvenstvena uloga pozorišne predstave za decu jeste razvijanje dečje mašte i kreativnosti. Međutim, u periodu između dva svetska rata, u Jugoslaviji, na pitanje dečjeg pozorišta nije se mnogo mislilo. Predstave za decu bile su prerade predstava za odrasle. Neuspeh takvih predstava za decu, Ranko Mladenović obrazlaže, u svom tekstu Pitanje dečjeg pozorišta (1933), činjenicom da su deca sposobna da prepoznaju šablonizovanu upotrebu gestova i mimike koji, uz preteran kostim, predstavljaju samo jeftin efekat. Struktura jednog pozorišnog dela za decu trebalo bi, prema Mladenovićevom viđenju, da bude sinteza muzike, pantomime, reči i slike, i da tako, kao organska celina deluje na decu, budeći u njima potrebu za maštom i kreativnošću. I najvažnije od svega jeste potreba da takva predstava u detetu budi jak optimistički, životni osećaj. Uloga pozorišta jeste da kroz izazvane impresije zabavi, pouči i oplemeni.
Ključne reči: Dečje pozorište, predstava za decu, intuitivna režija, mašta, kreativnost.
Deca su po svojoj prirodi sposobna za maštovito delovanje i doživljavanje, spremna da se estetski usmeravaju – što potvrđuje činjenica da svet oko sebe sagledavaju i doživljavaju kroz igru. Možemo slobodno reći da deca svet umetnosti prihvataju kao svet sazdan stvaralačkom maštom. Od svih oblika umetnosti, čini se da je deci najbliža dramska umetnost, jer se život oko nas odvija u obliku nizanja raznovrsnih „dramskih“ situacija. Pozorišna umetnost ima pozitivan vaspitni uticaj na dete, pošto se kroz gledanje dramskog ostvarenja (ili učestvovanje u njemu) dete osposobljava da razvija
„укус и критичко суђење, истраживачки инстинкт и апстрактно мишљење … да постепено уочава шта је битно, а шта споредно, шта је нужно, а шта случајно … да запажа односе између узрока и последица“1.
Može se reći da se dečja mašta (nizanje slika u mislima) podudara sa scenskim zbivanjem (promene slika), pri čemu dolazi do snažnog emocionalnog doživljavanja od strane deteta, koje tako usvaja pojmove stvari koje ga okružuju i koje su mu predstavljene. Pozorišna predstava namenjena deci trebalo bi da ima za cilj razvijanje dečje mašte, što vodi razvijanju dečje kreativnosti i, u izvesnom smislu, postepenom osposobljavanju za dalji život.
O počecima pozorišne aktivnosti namenjene deci u Srbiji – malo se zna. Postoji podatak da je Narodno pozorište u Beogradu 1879. godine, dok je u njemu dramaturg bio Jovan Jovanović Zmaj, u svoj repertoar uvrstilo i neke predstave prilagođene deci. Uglavnom su to, tokom narednih deset godina, bile svetosavske predstave za osnovce, i to one koje su prilagođene deci, ali u osnovi nisu pisane za decu. Te predstave su bile alegorične, pune hvale o našoj nacionalnoj istoriji i junacima, s izrazitom vaspitnom tendencijom. Takođe, postoji i podatak da je 1881. godine izvedena i „šala za decu u jednom činu“ Stara i nova škola (autori su bili Milovan Glišić i Milorad Popović Šapčanin), „verovatno, prvi originalni i premijerno izvedeni dramski tekst za decu na daskama Narodnog pozorišta“2. Tekst nije sačuvan, ali je prepričan u Srpskim novinama (1885. godina), gde se vidi da se poredi „stara i nova škola“ kroz dijalog između starca i dece. Osim svetosavskog programa, u Narodnom pozorištu u Beogradu, 26. avgusta 1882. godine, igrana je dnevna predstava „poglavito za decu“ komada Put oko sveta za osamdeset dana Adolfa D’Enerija i Žil Verna.3
U jesen 1905. godine Branislav Nušić je s Mihajlom Sretenovićem osnovao „Malo pozorište“. Ono je bilo pozorište za decu, gde su izvođači bili „deca iz nižih razreda gimnazije, ponekad i iz osnovne škole“4. Repertoar su ispunjavala Nušićeva i Sretenovićeva dela, a zavesu je specijalno za „Malo pozorište“ oslikao Brana Cvetković, glumac koji je radio i dekoracije:
„Na zavesi je bila alegorijska slika – gradsko đače s knjigom u jednoj ruci pokazuje drugom na nebo ozareno rumenilom. Iza borova, jela i hrastova rađa se sunce kao simbol nacionalnog duhovnog oslobođenja. Više zavese, u ovalu, bila je slika Svetog Save, sa strane grbovi Bosne i Hercegovine, Srema, Crne Gore i Makedonije i drugih jugoslovenskih zemalja.“5
Malo pozorište trajalo je do 1907. godine. Tokom dve godine rada u njemu je negovan repertoar prilagođen deci, u kom su patriotske i istorijske drame činile preovlađujući deo, iako ne i jedini.
Традиција оскудних извештаја о представама за децу наставила се и у годинама пред Први светски рат. Међутим, каква је била ситуација с представама за децу, у периоду између два светска рата, можда најбоље говори Ранко Младеновић у свом тексту Питање дечјег позоришта, објављеном у листу „Време“ 1933. године, у ком се критички односи према ставу тадашњих позоришних првака у Југославији (на првом месту у Београду), који су питање дечјег позоришта само теоријски постављали.
Младеновић наглашава да је у том времену, у Европи, дечје позориште било у центру пажње, као што је „дечја душа“ била, у многим земљама инспирација модерне позоришне уметности. Важећи став био је да стварање позоришта за младеж представља основ за уметничко образовање будућих зрелих бића, али и важан предуслов за њихову даљу социјалну оријентацију у животу.
Ситуација у нашој земљи, како наводи Младеновић, била је битно различита, јер се
„na umetnost za decu u stvari i ne misli … nema se ni plana, ni sistema; čak nema ni inicijative, sem delimično privatne“6.
Mladenović se nije slagao s praksom da dečje predstave izvode glumci koji su se dokazali pri izvođenju ozbiljnih dela, bez obzira na to koliko su oni dobri. Podvlačeći razliku između „dečjeg pozorišta“ i „pozorišta za odrasle“, on ističe da, često, i prvoklasni glumci gube svu svoju opštepriznatu moć interpretacije kada igraju isključivo za decu. Takvi glumci su, obično, neprijemčivi za dečju psihu i maštu, jer im nedostaje onaj neposredni efekat, koji utiče na dečji duševni život. Mladenović u tome nalazi razlog što:
„promašuju najviše takozvane nedeljne predstave za decu u pozorištima za odrasle … Treba po svaku cenu izbegavati erzac – predstave1 za decu … Ono što uvire, izvire i ponire u dečju dušu, nikako ne zahvata jedna takva predstava. …ona ih psihološki poremećuje, jer ih u većini slučajeva zastrašuje. Umesto da probudi u njima smisao za neposredno estetičko uživanje, takva jedna predstava, tuđa dečjem duhu, iziskuje za shvatanje jedne – njihovoj duši – daleke stvari“8.
Ovu tvrdnju Ranko Mladenović tumači činjenicom da je bilo kakav napor pri primanju umetnosti „strašan“ (izraz R.M.), a da je pravo umetničko poimanje uslovljeno najmanjim naporom u primanju estetskih utisaka. U tome on vidi razliku između „dečjeg pozorišta“ i tobožnjeg „pozorišta za decu“. Oštro se suprotstavljajući postojećim dečjim predstavama on navodi da
„prividno pozorište za decu, sa svojim uobičajenim repertoarom, s raznim Snežanama, pakosnim patuljcima, iskeženim džinovima, kosmatim čarobnjacima i drvenim kneževima sa zlatom izvezenim cipelama, samo uništavaju dečju maštu, koja očekuje nešto sasvim drugo, daleko od svakog zastrašivanja i pesimizma“9.
Mladenović naglašava da bi trebalo spasavati dete u detetu, a ne u njemu tražiti instinkte odraslog čoveka. Zato bi sadržina pozorišnih predstava za decu trebalo da bude sasvim posebna i jedinstvena – što je već bila praksa u tadašnjoj Evropi, dok je kod nas još uvek bilo lutanja pri traženju pravog sadržaja za dečju predstavu. Mi dela za decu u tom periodu nismo ni imali, i zato je „dečji repertoar bio najmanje dečji“. Struktura pozorišnog dela za decu trebalo bi, prema Mladenovićevom viđenju, da bude sinteza muzike, pantomime, reči i slike, i da tako, kao organska celina deluje na decu.
Govoreći o potencijalnom savremenom dečjem pozorištu, Mladenović navodi i tri vrste teatra koje bi trebalo da imaju primat:
„muzikalno-koreografsko insceniranje, insceniranje veselih bajki i insceniranje u cilju (podsticanja) kolektivnog osećanja“10.
Za sve tri vrste trebalo bi ponuditi dinamičan tempo i glumu koja odgovara osećajima dece. Ono na čemu obavezno treba insistirati, smatra Mladenović, jeste optimizam, jer on je pokretačka snaga životne aktivnosti. Ako optimizma i nema u pozorištu za odrasle, mora ga biti u „dečjem pozorištu“.
„Jak optimistički životni osećaj, i njegovo psihološko opravdanje na pozornici, preobražavaju mladež još u početku. … Zato je neophodno da se i kod nas najzad povede ozbiljno računa o osnivanju dečjih pozorišta, i ujedno da se zna na kojoj se bazi to čini.“11
Fenomenu pozorišta za decu Ranko Mladenović prilazi kao pozorišni profesionalac, onaj ko uvek računa na reakciju publike i interakciju s njom. Shodno svojim stavovima, kada je reč o pozorištu za odrasle, Mladenović se zalagao i za razvoj intuitivnog pozorišta za decu – onog koje će uticati na maštu i duhovni razvoj deteta. Činjenica da je prošla čitava decenija od objavljivanja njegovog teksta Intuitivna režija, a da se u pozorišnoj režiji ništa nije promenilo, objašnjava oštar ton njegove kritike tipiziranih izvođenja bajki, gde su maska i dekor, uz uvek istu gestikulaciju i mimiku, smanjivali, ili potpuno ukidali, prostor za dečije domaštavanje dela. Ne bi se moglo reći da se Mladenović zalagao samo za to da u dečjim predstavama glume isključivo deca, njegov stav se, pre svega, tiče izbora tekstova koji će otvoriti put jednoj slobodnijoj režiji, koja će simbolično prikazivati ono što se može „čitati između redova“, ali će ostaviti i dovoljno prostora za individualno tumačenje viđenog. Uloga pozorišta, prema Mladenoviću, i jeste to da kroz izazvane impresije zabavi, pouči i oplemeni.12
Mr Ivana Ignjatov-Popović
1 Milenko Misailović: Dete i pozorišna umetnost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1991, 23.
2 Jovan Ljuštanović: Prve predstave za decu u Narodnom pozorištu, 125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu: zbornik radova s naučnog skupa održanog 16-19. novembra 1994. godine, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1997, 161.
3 Isto, 163.
4 Borivoje S. Stojković: Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (drama i opera), „Teatron“ časopis za pozorišnu istoriju i teatrologiju, br. 15/16, Beograd septembar 1978, 509.
5 Isto, 509.
6 Ranko Mladenović, Pitanje dečjeg pozorišta: povodom komada „Aladinovo kandilo“, „Vreme“, Beograd, god. XIII, broj 4080, 16. maj 1933, 6.
7 Prerađene predstave za odrasle, „spuštene“ na dečji nivo. Kolokvijalno značenje – lažno, falsifikat. (Komentar I. I. P.)
8 Ranko Mladenović, Pitanje dečjeg pozorišta: povodom komada „Aladinovo kandilo“, 6.
9 Isto, 6.
10 Isto, 6.
11 Isto, 6.
12 Kritika Ranka Mladenovića verovatno nije bila usamljena u pozorišnom svetu. Ideja o stvaranju dečjeg pozorišta svakako je postojala, a u potpunosti je realizovana osnivanjem Povlašćenog pozorišta za decu i omladinu „Roda“, u Beogradu, oktobra 1937. godine, koje je trajalo sve do aprila 1941. godine. Osnivači pozorišta su bili: Gita Predić Nušić (ćerka Branislava Nušića), Sofija Vukadinović, Milivoj Predić (publicista i dramski pisac) i Živojin Vukadinović (pisac, prevodilac, novinar i urednik „Politike“ između dva svetska rata).
„Rodino pozorište se razlikovalo od ranijih, a i kasnijih dečjih pozorišta, po tome što su deca igrala ulogu dece, a uloge odraslih bile su poverene profesionalnim glumcima“ (Zora Vukadinović, Rodino pozorište, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 1996, 7).
Ideja za osnivanje Rodinog pozorišta potekla je od Branislava Nušića, pa je on donekle i osmislio kako bi repertoar trebalo da izgleda, ali posle njegove smrti, u januaru 1938. godine, brigu o repertoaru su preuzeli Živojin Vukadinović i Milivoj Predić
„koji su tražili dela pogodna za prikazivanje u dečjem teatru, a kao znalci stranih jezika, prevodili su i komade inozemnih pisaca i prilagođavali ih za izvođenje u Rodi imajući na umu mogućnosti malih glumaca“ (Isto, 22).
Tradiciju Rodinog pozorišta, a zatim i Pionirskog pozorišta nastavlja pozorište „Boško Buha“, koje su osnovale Gita Predić-Nušić i Đurđinka Marković 1950. godine. Ono je bilo prvo profesionalno pozorište za decu, a geslo pod kojim je počelo da radi je „umetnici za decu“. Osnovni cilj pozorišta je bio, ali je i ostao, školovanje ukusa mladih naraštaja, razvijanje mašte i postepeno približavanje repertoaru velikih „običnih“ pozorišta. Međutim, Dimitrije Đurković pravi razliku između današnjeg koncepta pozorišta „Boško Buha“ i nekadašnje Rode, i objašnjava da je pozorište „Boško Buha“ pozorište za decu, jer sve uloge igraju odrasli glumci, dok su u Rodi i na pozornici i u gledalištu bila deca, pa zbog toga on to pozorište naziva dečjim pozorištem.