Ovde ćemo objasniti pozitivan pristup i način koji deci može pomoći da rade i kreiraju poštujući pravila ponašanja u vrtiću.
Ukoliko želimo da dete bolje vozi bicikl, peva pesmicu, svira instrument, igra balet,šta ćemo mu reći? „VEŽBAJ!“
Ali, kada želimo da se dete bolje ponaša, poštuje određena pravila, šta tada kažemo? „BUDI DOBAR!“
Korak koji obično preskočimo je: „VEŽBAJ!“
Deci je potreban što veći broj prilika da pod budnim i pažljivim vođstvom i podrškom odraslih vežbaju osnovne, suštinske sposobnosti, iznova i iznova.
Dva su osnovna puta da deca vežbaju pravila: MODELOVANJE I IGRA ULOGA.
Modelovanje pravila
Ukoliko od dece očekujemo da hodaju, a ne da trče po sobi, da sklone igračke i materijal na svoje mesto, da ne viču, da govore po redu, da slušaju kada vaspitač govori, moramo im prezentovati jasno i direktno, kako ovo ponašanje/akcije izgledaju.
Modelovanje je dobra tehnika da to uradimo. Ona obično podrazumeva pet koraka:
Korak 1: Vaspitač imenuje očekivano ponašanje i poveže ga sa pravilom.
Vaspitač kaže: „U našem vrtiću pravilo je da treba međusobno da se poštujemo. Jedan od načina kako ljude treba poštovati jeste da pažljivo slušamo kada nam se obraćaju.“
Korak 2: Vaspitač poziva dobrovoljca. Dete i vaspitač demonstriraju opisano ponašanje. „Ana će pričati šta će raditi posle vrtića. Ja ću biti slušalac. Pažljivo posmatrajte šta ja radim.“
Ana priča (na primer) kako će otići u posetu baki sa mamom. Vaspitač pažljivo sluša.
Korak 3: Vaspitač pita decu kakvo ponašanje, pokrete i izraze lica su uočili na njoj: „Šta sam ja radila kako bih pokazala da pažljivo slušam šta Ana priča?“
Deca odgovaraju: „Gledali ste pravo u nju.“ „Niste se muvali okolo.“ „Niste joj upadali u reč.“ „Klimali ste glavom.“ „Nasmešili ste se kada je pričala kako voli baku.“
Vaspitač traži od dece da objasne kako se njeno ponašanje reflektovalo na Anu. „Šta mislite, kako se Ana osećala kada sam pokazala da je pažljivo slušam i da me interesije šta ona ima da mi ispriča?“
Deca će verovatno odgovoriti: „Verovatno se osećala dobro.“ „Videla je da vam je važno šta želi da vam kaže.“
Korak 4: Vaspitač poziva dva dobrovoljca koja će demonstrirati naučeno.
Milena će biti slušalac, Andreja pripovedač. Zadatak ostale dece je da posmatraju Milenu dok Andreja priča. Posle deca razgovaraju šta su videli.
Korak 5: Cela grupa vežba ponašanje.
Vaspitač kaže: „Hajde sada da vežbamo pažljivo slušanje. Ja ću vam nešto ispričati, a vi ćete mi pokazati kako pažljivo slušanje izgleda.“
Posle vežbe, vaspitač obnavlja sa decom, postavljajući pitanja:
„Šta smo uradili dobro?“
„Šta možemo još da uradimo?“
Vaspitač obaveštava decu da će i u narednim danima obraćati pažnju na tehniku pažljivog slušanja i da će ga vežbati.
Pravila – igra uloga
Igra uloga je korisna za vežbanje dobrog i prihvatljivog ponašanja u složenijoj socijalnoj interakciji jer deca mogu da izaberu razne oblike ponašanja u igri. Vaspitač, aktivno učestvujući u igri uloga, utiče na decu da kroz praksu nauče da naprave odgovoran izbor.
PRIMER
Korak 1: Vaspitač predlaže situaciju povezujući je sa pravilom.
Vaspitač: „Jedno od pravila ponašanja u našem vrtiću je da pomažemo jedni drugima. Hajde da razgovaramo šta možemo da uradimo ili kažemo poštujući ovo pravilo kada neko napravi grešku.“
Korak 2: Vaspitač opisuje scenario: „Zamislite da vaspitač želi da vam ispriča nešto o životinjama koje žive u jezeru, ali prethodno postavi pitanje: „Da li znate gde žive kornjače?“
Jedno dete, nazovimo ga Stevan, brzo podiže dva prsta. Kada ga vaspitač prozove, on odgovori: „Kornjača živi u mom akvarijumu.“
Drugi dečak, nazovimo ga Jovan, poviče: „Ma ne, baš si glup, kornjače žive u jezeru.“ Sva deca počnu da se smeju.
Vaspitač pita: „Šta mislite kako se osećao Stevan?“
Deca odgovaraju: „Loše, uvređeno, postiđeno, glupo…“
Korak 3: Vaspitač započinje akciju-igru uloga, zamrzava scenu pre nego što se negativno ponašanje dogodilo. Traži od dece da kažu svoje sugestije pozitivnog ponašanja.
Vaspitač kaže: „Hajde da glumimo.“ Vaspitač preuzima ulogu Jovana, jedno dete glumi Stevana, a jedno je u ulozi vaspitača.
Akcija počinje. U momentu kada Stevan da pogrešan odgovor, a pre nego što Jovan reaguje, vaspitač kaže: „Zamrzni se!“
Pošto je scena zamrznuta u kritičnom trenutku, vaspitač pita decu šta bi Jovan i ostala deca trebalo da urade, kako bi podržala Stevana.
Verovatni dečji odgovori: „Jovan je trebalo da podigne ruku i da sačeka da ga vaspitačica prozove, a ne da viče.“ „Mogao je da kaže da je vaspitačica mislila na sve kornjače, a ne na Stevanovog kućnog ljubimca.“ „Mogao je da govori tiho, a ne da viče i podsmeva se.“ „Nije smeo da koristi ružne reči.“
Vaspitač nastavlja igru uloga, ali sada po datim sugestijama dece, kako je Jovan trebalo da reaguje.
Korak 4:
Kada završi scenu, vaspitač pita: „A šta sa ostalom decom u grupi? Šta bi ona trebala da urade da ohrabre i budu podrška svom drugu?“
Jedno od dece kaže da grupa nije trebalo da se smeje iako je Jovan počeo da se smeje prvi.
Ideja se odigrava.
Korak 5: Deca nastavljaju igru uloga na istu temu (podrška, drugarstvo) upotrebljavajući različita scenarija.
Da li je vežbanje pravila garancija da će se deca uvek tako ponašati? Naravno da ne. I dalje će se dešavati da deca zaborave ili izaberu da ne poštuju pravila. Ali, ako deci omogućimo da razmišljaju o pravilima i da ih redovno vežbaju, ona će postati svesnija i obraćaće više pažnje na njih. Zvuči lako i jednostavno, ali je istina. Vežba je u istoj meri važna kada deca uče o socijalno prihvatljivom ponašanju, kao i kada uče o naučnim činjenicama. Za nas vaspitače-praktičare jedan od najvažnijih zadataka jeste da budemo vodiči kroz proces učenja i sazrevanja dece.

 

Iz knjige MOĆ MAŠTE, MOĆ POKRETA